Memoari Petra II Karađorđevića (5): Puč bez kapi krvi

Nije znao za prevrat: Mladi Petar Karađorđević polaže vladarsku zakletvu

 

SUKOB GLAVEŠINA
Akcija je te noći bila savršeno izvedena, ali je do teškoća došlo čim su vođe pokušale da zauzmu svoje novoosvojene položaje na čelu zemlje. Na tom prvom sastanku pokazale su se sve slabosti ove vlade koja je kasnije postala moja vlada u izbeglištvu. Posle duge i žučne rasprave, među glavnim predstavnicima svih partija izabrana je nova vlada sa generalom Simovićem kao predsednikom. Ja sam proglašen za vladara, dok je knez Pavle lišen namesničkih prava i odlučeno je da ga po povratku u Beograd zamole da napusti zemlju.

Potom je doneta odluka da ja preko radija objavim narodu Jugoslavije da sam učestvovao u prevratu i da pozovem narod da se ujedini oko mene i da mi disciplinovano i hrabro pruži podršku. Međutim, nova vlada neko vreme nije mogla da dođe do mene, jer sam bio izolovan u dvoru, pa je glas koji je pročitao tu proklamaciju u moje ime preko Radio Beograda tog istog dana, a koji je čuo jugoslovenski narod - sa iznenađenjem i ja - bio glas mladog oficira koji me je podražavao. Članovi nove vlade uspeli su da razgovaraju sa mnom tek kada je slomljen otpor ljudi oko mene kao što je bio moj tutor general Kosić...

Nova vlada: Kralj Petar Drugi sa "martovskim" korom

 

Moje lično iskustvo sa prevratom počelo je 27. marta u šest ujutru kada je moj sobar Radenko ušao u sobu, snažno me prodrmao i probudio me; rekao mi je da je tutor u dnevnoj sobi i da hitno želi da me vidi. Takođe mi je šapnuo na uvo da pazim šta govorim, jer su se, izgleda, vojska i vazduhoplovstvo u gradu pobunili protiv vlade. Brzo sam obukao kućni ogrtač i otišao u dnevnu sobu, gde me je čekao general Kosić, izbezumljen i neuredan. Rekao mi je da se odmah obučem jer je izvesna grupa mladih oficira, usijanih glava iz vojske i Ratnog vazduhoplovstva, povela trupe u grad i zauzela zgrade Generalštaba, Ministarstva vojske i Glavnu poštu, gde su svi telefonski kablovi presečeni...

Obavestio me je da idemo u štab Garde, gde me očekuju da izvršim smotru. "Morate da odete tamo i da se pokažete", rekao je, "jer su to ljudi koji će vas braniti kada dođe vreme za to."... Kad smo se vratili u dvor, oko devet sati, na Radenkov nagovor uključio sam radio. Na moje veliko iznenađenje čuo sam glas, sličan mom, kako izgovara proglas: "Srbi, Hrvati, Slovenci! U ovom trenutku tako teškom za naš narod odlučio sam da preuzmem kraljevska ovlašćenja. Članovi Namesničkog veća prihvatili su razloge mog čina i odmah svojevoljno dali ostavke

Moja kraljevska vojska i mornarica odmah su se stavile meni na raspolaganje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine oko prestola. U ovim teškim okolnostima to je najsigurniji način da se sačuvaju unutrašnji red i spoljni mir! Zadužio sam armijskog generala Simovića da osnuje novu vladu. Sa verom u Boga i budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i predstavnike vlasti zemlje, da ispune svoje dužnosti prema kralju i otadžbini".

Petar i Pavle Karađorđević kod kraljevskog voza

 

General Kosić je pobesneo. Sjurio se u moju sobu i objavio da su "pobunjeničke" trupe zauzele sve zgrade državnih institucija i da opkoljavaju dvor. Bukvalno je čupao kosu i bio ubeđen da će nas sve pobiti. Rekao je da je naredio gardistima da otvore vatru na svakog "pobunjenika" koji krene prema dvoru.

Odmah sam zabranio takvu akciju i rekao: "Izbegnimo nepotrebno krvoproliće." Predložio sam da zatraži od oficira koji zapoveda takozvanim pobunjeničkim trupama da dođe kako bi me obavestio o svemu što se dešava, pošto nismo imali nikakvu vezu sa gradom. "To je vrlo dobra zamisao", rekao je, "a kad dođe - uhapsićemo ga." Ovo me je veoma razdražilo i ozbiljno sam ga upozorio da ne želim da iko bude uhapšen.

Najzad je prihvatio razgovar sa pobunjenicima kroz zatvorenu kapiju. Uzeo je moj auto, ali umesto da ode na glavni ulaz, odvezao se do artiljerijskog puka Garde koji je već uperio puške ka dvanaest tenkova okrenutih ka ulazu. Izašao je iz auta i rekao kapetanu gardijske baterije da namerava da razgovara sa "pobunjenicima". "Otvorite kapiju, i ako mi se bilo šta desi, otvorite vatru", kazao je i približio se tenkovima. Snažan mlad regrut ga je zgrabio i podigao do kupole na tenku pre no što je mogao ijednu reč da izusti. Tada se tenk okrenuo i krenuo niz ulicu u grad. Artiljerija se nije ni pomakla.

Vesti o ovom događaju ubrzo su stigle u dvor... Kad su čuli novost, gardijski komandanti insistirali su da po kuriru pošaljem pismeno naređenje komandantu Dunavske divizije na periferiji Beograda, koji se još nije bio pridružio "pobunjenicima" da odmah napadne i savlada snage koje su opkolile dvor. Kurir je trebalo da se provuče kroz pobunjeničke linije pod izgovorom da navodno ima poruku od mene za generala Simovića. Glatko sam odbio da potpišem to naređenje ili da na bilo koji način učestvujem u toj operaciji.

Štaviše, nisam dozvolio krvoproliće pod bilo kakvim okolnostima, utoliko pre što je izgledalo da je prevrat potpuno uspeo bar u Beogradu, i svaki pucanj ispaljen u tom trenutku mogao je da izazove građanski rat. Ubrzo posle toga, predstavnik "pobunjenika" zamolio je da vidi ministra dvora. On mu je saopštio da je komandant zagrebačkog garnizona zaustavio voz strica Pavla u Zagrebu i da se on odmah vraća u Beograd... Ostatak dana prošao je mirno... U 7 sati posle podne voz je stigao na zemunsku stanicu, jer kroz Beograd nije bilo komunikacija, odakle je general Simović otpratio strica u Ministarstvo rata, gde je ovaj potpisao svoju ostavku. Rečeno mu je da će iste večeri on i njegova porodica biti poslati u Grčku specijalnim vozom. Zatim su ga doveli do Belog dvora, gde sam ga ja čekao. Obavestio me je da je podneo ostavku i da od tog trenutka ja preuzimam sva kraljevska ovlašćenja i odgovornosti.

Nekoliko minuta kasnije stigao je general Simović i ja sam potpisao akt kojim ga imenujem za predsednika vlade, kao i proglas koji sam tog jutra čuo na radiju...

ZAKLETVA VLADI I NARODU
Kada sam se sledećeg jutra probudio, Radenko je već bio doneo moju generalsku uniformu koja je bila uvek spremna i pre no što sam i znao da ću je ikada obući. Postao sam vrhovni komandant jugoslovenskih oružanih snaga. Obukao sam se, doručkovao, i sišao u glavnu sobu za audijencije, gde je patrijarh već čekao sa generalom Simovićem i svim članovima nove vlade. Stao sam pred njih i izgovorio zakletvu: "Ja, Petar II, preuzimajući presto Kraljevine Jugoslavije i svoje kraljevske dužnosti, kunem se svemogućim Bogom da ću iznad svega braniti jedinstvo našeg naroda, nezavisnost naše zemlje i celovitost naše teritorije; da ću vladati u skladu sa ustavom i zakonima koji su doneti i da će svako moje delo biti na dobrobit mog naroda. Neka me svemogući Bog vodi. Amin".