Srbija: Sirotinja kao sudbina

Goran je još kao dete sanjao komad hleba.

- Rodom sam iz Trstene, sela koje je sada uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom. Reka nas deli od opštine Kosovska Kamenica. Bili smo 12-oro dece, a od druge majke još četvoro. Dakle, ukupno 16. U međuvremenu neki su umrli, za jednog brata znam gde je, ali ga nikad nisam video i upoznao. Kako je završio kao dete u Bujanovcu, to ne znam. Ostalo nas je 11. Svi se čujemo povremeno, nema svađe između nas, jer nema oko čega da se sporimo. Imovinu nemamo, kuća u rodnom selu je pala dok smo bili mali - počinje priču Goran.

Sestre su se udavale, neke i više puta, retko koja je imala dobar život, većina njih je patila i trpela sve u porodicama da bi sačuvala oko sebe decu. Neki su otišli da žive u kućama svojih žena, školu nisu učili i gotovo svi su šumski i najamni radnici po selima.

Dnevnica za obrok

- Kakva škola, to što smo morali, završili smo bez učenja. Nismo imali ni knjige, sveske, ništa ako nam ne bi dali u školi besplatno. Ko je mogao da uči kad noću sanja hleb namazan svinjskom mašću, zato, čim smo ojačali, sa 15 godina odlazili smo u nadničarenje, ovde u planinama, u seču drva. Čekali su nas najteži poslovi, ali i zarađena dnevnica koja je omogućavala da se prehranimo - kaže Goran.
 

Jasmina je bila dete razvedenih roditelja iz nekog planinskog sela u opštini Vladičin Han.

- Upoznali smo se, zavoleli, rešili da se venčamo iako nismo imali gde da stanujemo. Seljani iz sela Gradnja su nam pomogli, došli smo do vlasnika kuće gde smo se uselili i imali zadatak da istu čuvamo i održavamo. Vikendica nema pomoćne prostorije i štale, tako da smo imali gde da stanujemo i posadimo bašticu. Zato je Goran morao da ode u Dolovo kod Pančeva i zaposli se kao fizički radnik. Tamo je radio do 2011. godine dok firma nije propala, a on morao da se vrati kući. Sad radi po šumama, nadniči kako bi zaradio osnovno za hranu. Drugo nemamo, kad nam neko udeli bilo šta od odeće nastaje radost, posebno kod dece Aleksandre i Stefana - dopunjuje priču Jasmina.

Majstor samouk

Kad je gazda kuće ovog proleća rešio da tu pređe da živi, dobili su razuman rok da se isele. Morali su da idu po selu i pitaju gde ima napuštena kuća kako bi se uselili i održavali je.

- Naišli smo na dobre ljude, familiju Popovića zvanu Škoparci iz Vranja koja ima staru porodičnu kuću pored potoka u selu. Pristali su da nas puste u kuću, ali da je sredimo. Zahvaljući pomoći ljudi, humanitarne organizacije "Srbi za Srbe" iz Kanade, sa kojoj smo uspostavili kontakt preko reportera "Vesti", dobili smo 500 evra i krenuli u sređivanje - navodi Goran.

Kuću sređuje Goran jer je naučio osnovne građevinske radove radeći po okolini Pančeva. Pomaže mu supruga Jasmina.

- Ne dižem teško, ali moram da pomognem, ne može Goran sve sam. Očvrsli smo mi, planinska smo, mučena deca. Važno je da smo u selu, da nam je blizu škola gde Stefan pohađa treći razred, a Aleksandra, prvi. Dobri su učenici i to nam je drago - s ponosom ističe Jasmina.

Kuća se popravlja užurbano, jer Goran mora u šumu, na radi i zaradu. A zarada od pet do osam evra za 12 sati rada sa drvima. Zalihe brašna ponestaju, osim bašte pored kuće, opet, neće drugog biti. Sve moraju da kupe, od mleka za decu, pa ostalo. A, dolazi i beba.

- Samo da smo živi i zdravi, sve će biti. Deca nikad nisu mnogo. Ona su najveća naša radost. Zato i kad radim najteže poslove znam da je to zbog porodice. I, nije mi teško - završava priču Goran.
 

Škola zatvorena Selo Trstena je na tromeđi opštine Vranje, Leskovac i Kosovska Kamenica, a nalazi se na nadmorskoj visini od 823 metra. Danas selo ima samo 62 stanovnika, čija je prosečna starost 57 godina. Živi se od poljoprivrede, seče drva i proizvodnje ćumura. Do osamdesetih godina prošlog veka u selu je radila osnovna, četvorogodišnja, škola, koja je sada zatvorena, a malobrojna deca idu u školu u Vlase.   Pusti pašnjaci Selo Gradnja je ime dobilo po nekadašnjem gradu, koji je po predanju bio blizu ušća Građanske reke u Veternicu, a njegovi stanovnici imali njive u današnjoj mahali Carinske Luke u Vlasu. Kuće su bile pored reke, u blizini škole i crkve a kolibe i trle po bregovima gde su sada kuće, jer su se vremenom ljudi selili bliže svojim njivama, pašnjacima i šumi. Danas ovde živi 200 stanovnika, ali selo polako izumire.