Memoari Petra II Karađorđevića (4): Petrov tajni plan

Saradnici, pa protivnici: Petar Karađorđević i general Petar Kostić

 

SRAMOTA I ČAST
Crne slutnje ubrzo su se obistinile kada su nemačke trupe prešle granice Rumunije i Bugarske, bez ratnih dejstava podvrgavši ove zemlje vojnoj okupaciji. Ubrzo zatim počele su da kruže glasine da je Hitler postavio ultimatum našoj vladi, da je tražio saglasnost za prolazak nemačkih trupa preko naše teritorije, upotrebu vazdušnih baza, pa čak i naše pristupanje Trojnom paktu, koji je Nemačka sklopila sa Italijom i Japanom 27. septembra 1940, a u novembru iste godine pridružile su mu se Mađarska, Rumunija i Slovačka... Pošto sam krajem januara nastavio studiranje, odlazio sam dva-tri puta nedeljno do kuće mog strica (Pavla Karađorđevića, prim. prir), upravo u vreme kad je primao dnevne izveštaje od ministra dvora - sažetak događaja i izveštaja koje su slali naši ambasadori i ministri iz inostranstva...

Na dvoru i u gradu rasla je napetost. Širile su se strašne glasine, a najgora među njima bila je da će Jugoslavija neminovno potpisati Trojni pakt. Počeo sam da skraćujem popodnevne časove prvo pod jednim, pa drugim izgovorom i uspeo sam da okupim malu grupu starih prijatelja sa Vojne akademije, Univerziteta i Visoke škole, sa kojima sam pod raznim izgovorima odlazio na duge vožnje izvan grada.

Jednom tako, dok smo bili van grada, razmišljali smo o tome šta bismo uradili u slučaju da naša vlada potpiše pakt. Razmatrali smo mnoge planove i na kraju smo se oko jednog složili. Ja sam imao da uzmem nekoliko slobodnih dana pod izgovorom da idem na gađanje, ali bih umesto toga s jednim prijateljem pitomcem otišao u tenkovski depo u Beogradu; on se nalazio pod komandom majora, mog dobrog prijatelja i našeg istomišljenika. Taj moj prijatelj bi kazao da ide u noćnu patrolu pa bi uzeo šest tenkova sa kojima bismo otišli na jug, u Skoplje, udaljeno oko petsto kilometara od Beograda, što je otprilike dva dana puta. Dotad sam morao da se trudim da ne izazivam sumnju da sam saučesnik u ovome. Ostali članovi grupe, pripadnici vojske trebalo je da se svim mogućim sredstvima prebace u komande u južnoj Makedoniji.

Ispraćaj iz Belog dvora: Petar sa knezom Pavlom i kneginjom Olgom

 

Nadali smo se da niko neće podići uzbunu pre isteka 24 sata po našem bekstvu na tenkovima iz Beograda. Trebalo je da ja odem u štab garnizona u Skoplju, koji nas je, kao što sam već znao, podržavao, da stupim u kontakt sa generalom, komandantom za taj okrug, i ubedim ga da izda naređenja svim svojim trupama da krenu ka granici. Nameravali smo da zamolimo grčku vladu da primi u zemlju ovu izbegličku vojsku od oko 100.000 ljudi, i da zatraži od naše vlade da odustane od potpisivanja pakta. U slučaju da ona to odbije, trebalo je da udružimo snage sa svojim tradicionalnim prijateljima Grcima i zajednički se suprotstavimo neprijatelju. Sve ovo je trebalo da se dogodi nedelju dana posle potpisivanja pakta, do čega je, u najgorem slučaju, moglo doći početkom aprila.

Četrnaestog februara, na opšte zaprepašćenje, premijer Cvetković i ministar spoljnih poslova Cincar-Marković otišli su u Berhtesgaden pošto ih je Hitler "pozvao" da razgovaraju o budućim odnosima dveju zemalja. Ministri su se vratili 26. marta sa odlučujućeg putovanja u Nemačku i izdali zvanično saopštenje da je Trojni pakt potpisan u Beču i da smo zvanično pristupili silama Osovine. U izjavi je takođe rečeno da pakt sadrži tajne klauzule koje za nas predstavljaju veliku prednost. Ova izjava dovoljna mi je bila za odluku da odmah ostvarimo svoj plan. Obavio sam na brzinu nekoliko telefonskih razgovora sa kapetanom garde i sa svojim prijateljima. Poručio sam im da moramo što pre da sprovedemo u delo naš dogovor. Moramo stupiti u akciju. Potom sam odlučio da sačekam dalji razvoj događaja.

Te iste večeri stric mi je telefonirao i rekao da odlazi vozom za Brdo, pošto je umoran a želeo je da odmori nekoliko dana. Dok sam večerao, general Kosić je zatražio da se vidi sa mnom u osam. Došao je u paradnoj uniformi pošto je upravo bio ispratio mog strica na stanicu, udobno je seo i sasvim pomirljivim tonom počeo da objašnjava zašto se vlada odlučila da se pridruži Trojnom paktu. Uveravao me je da je pakt samo formalnost i da tajne klauzule sporazuma - koje su za mene ostale nepoznanica, jer nije hteo da mi ih otkrije - garantuju da ćemo ostati potpuno neutralni. Govorio je veoma vešto i ulagao je veliki trud da objasni kako će nas to neko vreme držati podalje od rata i kako je, pošto zapadne sile nisu u mogućnosti da nam pomognu, potpisivanje pakta bio jedini način da dobijemo na vremenu i nastavimo da se naoružavamo bez ičijeg nadzora, sve do onog trenutka kada nam pakt više neće biti potreban jer to, na kraju krajeva, i nije ništa drugo do parče papira.

Jadan čovek sve je učinio da me ubedi u nešto u šta ni on sam - siguran sam - nije verovao. "Osećamo da je naša dužnost", rekao je, "da očuvamo jedinstvo i integritet Jugoslavije do 6. septembra, kada će Vaše veličanstvo postati punoletno i preuzeti sva zakonska prava i obaveze." Usudio sam se da pomenem da je sa njihove strane daleko od pameti da na mene, mladića od osamnaest godina, natovare toliku odgovornost u takvim okolnostima i u takvom trenutku. Upitao sam ga da li zna i da li shvata kako će reagovati naš narod na ovu objavu i upozorio ga da to može dovesti do nasilja i neočekivane reakcije ukoliko vlada ne bude mogla da pruži javnosti razumno objašnjenje. Dok smo se raspravljali, on se sve više uzrujavao, počeo je da preti i da muca, pobijajući razloge koje sam naveo kao uzrok te vladine odluke. Rekao sam mu sasvim jasno da bi ti argumenti mogli biti ubedljivi i logični samo nekom ko je lišen nacionalnog ponosa, ali da čvrsto verujem da među stanovništvom Jugoslavije postoji samo neznatna manjina takvih i da većinu njih treba tražiti u vladi...

Pred kraj sastanka, vrativši se na ono pitanje s početka razgovora, ponovio sam kako sam ubeđen da su vlada i Generalštab grdno pogrešili što su se oglušili o osećanja naroda, što ga nisu obavestili niti mu objasnili razloge i posledice svoje politike. "Ako želiš da stekneš poverenje naroda od koga zavisiš, moraš mu na njegovom jeziku objasniti šta se dešava. Ako to ne učiniš, on će postati tvoj najgori neprijatelj." Ovom zamerkom završio se naš sastanak u tri sata ujutru, i ja sam ostao sam. Taj razgovor je vođen uoči prevrata 27. marta.
 

BEZVREDNI PAKT
Nisam ništa znao o tome jer se prevrat pripremao nekoliko dana pre no što su obelodanjene glavne činjenice i tek sada mogu da sagledam pravo značenje događaja iz te noći, njihov uzrok i posledice. Posle prevrata 27. marta 1941. vojska je svrgnula Cvetkovićevu vladu odmah po potpisivanju Trojnog pakta o savezništvu sa Hitlerom, pakta koji je za jugoslovenski narod bio ponižavajući, sraman i bezvredan.