Borba za put u Flenzburg se nastavlja

Operacija jedini spas: Bojan Lekić

Zato je ova žena dobrog srca, posredstvom naše Redakcije u Bad Filbelu, poslala ovom nesrećnom mladiću donaciju vrednu 500 evra. Ali, to nije sve. Dobrotvorka Mira Eror iz istog grada u Nemačkoj, a naša koleginica, uputila je mladiću prilog od 50 evra. Pored donacija ovih dobročiniteljki, stiglo je i 100 australijskih dolara dobrotvora koji se potpisao kao R. S. Macura iz Sidneja. Uz novčani prilog poslao je i kratko pismo u kome između ostalog piše:

"Dragi Bojane, neka ti Gospod Bog da snage da istraješ u borbi za izlečenje. To ti od srca želim!"

Kako se u međuvremenu teško bolesni Bojan vratio kući u Krnule sa hemioterapija kojima je bio podvrgnut u Flenzburgu, što je bio preduslov za njegovo dalje lečenje, to je njegova majka Olivera iskoristila priliku da dođe u Beograd, kako bi preuzela sve novčane priloge pristigle za njenog sina.

- U prestonicu sam došla kako bih za Bojana pripremila sve što treba od lekarskih nalaza, ali i odnela njegove rezultate iz Nemačke u Kliničko-bolnički centar Srbije, gde se Bojan lečio. Sve nam se događa nekako užurbano i verujte da više ne znam kud ću pre. Bez obzira sad na to, želim da se od srca zahvalim ovim dobrim ljudima koji su mislili na mog sina i poželeli da mu pomognu da nastavi lečenje u inostranstvu. Isto tako i plemenitim zemljacima koji su nam prethodno pomogli.

Izrazili su spremnost da pomognu one koje čak i ne poznaju, a to zaista zaslužuje svako poštovanje i divljenje, zbog čega ćemo ostati njihovi večiti dužnici. Istina, suma koju moramo prikupiti pre 8. jula, kada je Bojanu zakazana transplantacija, je pregolema za celu našu porodicu, pošto nemačkoj klinici treba uplatiti oko 130.000 evra. Za mog sina, nažalost, to je jedina nada u spas, jer suprug i ja nismo odgovarajući donori.

Pri tom, on je jedinac, zbog čega kostnu srž može da mu podari jedino nesrodni davalac. U Flenzburgu su ga pronašli i sada nam preostaje da prikupimo novac, a to je ujedno i za nas najteži zadatak - saopštila je Olivera Lekić, preuzevši u beogradskom Dopisništvu "Vesti" navedene donacije iz Frankfurta i Sidneja, kao i prethodno pristigli prilog anonimne donatorke iz Rima od 50 evra.

Dar i za Jelenu Pavlović Miljenica zemljaka: Jelena Pavlović sa sestrom   Pored Bojana Lekića, Mira Eror iz Frankfurta je mislila i na osmogodišnju Jelenu Pavlović iz Ostre kod Čačka, rođenu bez ruku, uputivši joj prilog od 50 evra. Reporteri "Vesti" pobrinuće se da i ovaj prilog uruče onome kome je namenjen. A šta će mala Jelena poručiti dobročiniteljki u znak zahvalnosti, ova žena dobrog srca moći će da pročita u nekom od narednih izdanja "Vesti".

Trenutak kada su lekari uspostavili dijagnozu Oliverinom sinu jedincu, pamtiće dokle god je živa. Bojanu je do tada, uvek zdravom, pravom i veselom, teška bolest iznenada pokucala na vrata. Završivši srednju trgovačku, počeo je da radi i studira u Beogradu. U međuvremenu odslužio je vojsku, studije odložio, a onda mu se ceo život u trenu promenio. Pojava čvorića na vratu pre nekoliko meseci i učestala malaksalost nisu nagoveštavale ništa dobro. Iako je Bojan odmah ušao u proceduru traženja donora, u Srbiji nisu mogli da ga pronađu.

Lekići su, nemajući drugog izbora, rešenje potražili u inostranstvu, a posle desetak dana dobili odgovor sa flenzburške klinike da su pronašli odgovarajućeg donora. Od tada je za Lekiće počela trka s vremenom kako obezbediti sumu od 138.000 evra, koliko košta transplantacija kostne srži u Flenzburgu.

Novac mora da bude sakupljen kada bude fiksiran datum operacije, a to je deset dana posle prijema na kliniku. Kako porodica Lekić živi od malog poljoprivrednog imanja, bili su prinuđeni da se za pomoć obrate svim znanim i neznanim ljudima kako bi spasli svog sina. Akcija prikupljanja novca započeta je u Srbiji i njoj su se odazvale mnoge firme i pojedinci.

Ekonomska kriza, koja i dalje ne jenjava, ipak je ostavila duboke tragove na mogućnosti sugrađana, pa su Lekići prelomili da se za pomoć obrate i čitaocima "Vesti", čija humanost ne zna za granice i prepreke. Da u tome nisu pogrešili, po ko zna koji put dokazali su ljudi dobrog srca iz dijaspore koji su im priskočili u pomoć, a koje će Lekići pamtiti celog života.