Sviram i dok me hapse
- Zašto vam je zanimljivo šta ima da kaže jedan ulični svirač, ja sam samo običan čovek u starim cipelama i sa starom harmonikom na ramenima, slobodan i sam - branio se na početku razgovora od potencijalnog publiciteta Slavoljub Petrović, jedini ulični svirač u Kragujevcu. Svojim valcerima i evergrin melodijama šumadijsku prestonicu svakog dana na nekoliko sati pretvara u evropske metropole, dok se pešačkom zonom u centru grada razležu zvuci harmonike, starije od njega.
Slavoljub je jedini ulični svirač koga je Kragujevac ikada imao. Ni on sam nije hteo da svira na ulici, ali od sudbine se ne može pobeći. Došao je iz Boljevca i ima 45 godina. Po struci je tehničar za kontrolu životne sredine, a studirao je rudarstvo u Boru. Stigao je do treće godine. Otac je želeo da mu sin ima državni posao, radno vreme i porodicu, ali Slavoljuba je čekala drugačija
- Spalio sam sve mostove i krenuo da nađem sebe. Tako je počelo. Studirao sam, ali me je otac odvede kod Ace Kanjevca da učim da sviram harmoniku, i to narodnu muziku. Otac je bio alkoholičar. Nisam ga razumeo, hteo je da sviram, ali nikada nije želeo da mi kupi harmoniku. A mogao je! Razišli smo se. Dugo sam lutao, živeo svuda, spavao gde sam stigao. Punih 10 godina nisam takao harmoniku. A onda uoči bombardovanja sretnem jednog prijatelja. Pozajmi mi novac i tada sam kupio ovu iz 1945. godine, koja me i danas prati - priča Slavoljub, dok kupi novac iz isto tako starog kofera.
Prolaznici zastajkuju, odstoje koji minut i slušaju bečke valcere i francuske šansone. Uhvate se za džep i od svog skromnog budžeta izdvajaju koji dinar.
- Znači da osećaju! Meni novac nije prioritet. Čuju nešto što je izvan njihovog sveta. Iako ne sviram tačno, oni žele minut-dva odmora od sivila i problema. Vodim ih u neki drugi svet, koji je njima teško dostupan i dalek. Bečki valcer na kratko odagna muke od vraćanja kredita, plaćanja računa. Ponekad stoje po pola sata i slušaju me, sede preko puta na klupama, zapale cigaretu. Lek sam za napaćene i namučene ljude, kao što sam i sam. Sviram i ruske romanse, grčku muziku, italijanske kancone, evergrin... Sve što nije kič na mom je repertoaru - priča dalje Slavoljub.
Kragujevac nije njegova prva destinacija. Svirao je u Beču, Solunu, Republici Srpskoj...
Muzika iz srca- Morate da sakupite snage i iz srca svirate najlepše melodije ma koliko vama bilo teško. Pravilo je i da novac kod uličnog svirača ne bude prioritet. Jer samo tako će najlepše svirati, a onda i zaraditi. Ulični svirač mora da ima i harizmu, da ne bude gnjavator i da voli svoju muziku.
Vlast dijaspori- Situacija u zemlji je loša. Voleo bih da nam zemlju vodi 1.000 ljudi iz dijaspore, koji su se školovali u inostranstvu i naučili pravilno da razmišljaju. Ali, problem je što oni neće da se vrate. Znaju da bi ih gori od njih rastrgli. |
- U Banjaluci mi je bio najlepše, u Gospodarskoj ulici. Bilo je to odmah posle bombardovanja. Ljudi su bili željni muzike. Znao sam da sviram samo pet melodija, a oni nisu mogli da me se naslušaju. I bakšiš je bio dobar. Svirajući na ulici mesečno zaradim prosečnu platu. To mi je dovoljno da se negde nastanim i da imam za hranu. Nekad me i policija juri. Kažu da remetim javni red i mir. Jednom su me u Sokobanji i privodili. Ni to ne razumem. Policiji nisi dobar, a ceo grad te hvali i dolazi da sluša tvoju muziku - kaže Slavoljub.
Prijatelji su nagovarali da se prijavi za socijalnu pomoć, jer nema redovne prihode, ali on nije hteo. Teško živi, od danas do sutra. A radi i kad je kiša, sunce ili sneg.
- Sposoban sam da radim. Zašto bih uzimao novac koji je možda drugima potrebniji? Oni koji drugačije razmišljaju doveli su ovu državu do propasti - kaže ulični harmonikaš.
Njegova harmonika i on su sami. Nije oženjen i nema porodicu.
- Svako će reći da od čoveka na ulici nema ništa. Zato mi je teško da pronađem nekog sličnog meni ko se ne boji ničeg, ko voli slobodu kao ja i hoće da zajedno hodamo planetom. Jer takav je moj poziv. Sve ulice sveta su moje - zaključuje Slavoljub.