Major Dragutin Gavrilović: Zaboravljeni srpski vitez

Niko ne zna da li je učenik za opis herojstva majora Gavrilovića dobio odličnu ocenu, ali na sledećem času on je drugovima iz razreda, ali i profesoru, morao i usmeno da objasni ko je bio major Gavrilović i čime je zaslužio da obezbedi svoje mesto u istoriji srpskog naroda. Dobio je zasluženi aplauz.

Istorijski govor

Istoričar Radivoje Bojović, stručni saradnik Narodnog muzeja u Čačku, kaže da mnogi u Srbiji, čak i oni koji sebe smatraju intelektualcima, malo znaju o herojstvu majora Gavrilovića prilikom odbrane Beograda, u noći između 6. i 7. oktobra 1915, kad je komandovao Drugim bataljonom 10. kadrovskog puka. Uoči bitke, shvatajući snagu austrougarske vojske koja je prelazila Dunav i Savu u nameri da osvoji Beograd, podseća Bojović, major Gavrilović je ispred kafane Jasenica na Dorćolu svojim vojnicima održao sledeći govor:

Karađorđeva zvezda Major, a potom i pukovnik Dragutin Gavriloviće je za svoje vojne zasluge i herojstva bio nosilac Karađorđeve zvezde, Ordena Svetog Save, Belog orla, Jugoslovenske krune, francuskog Ratnog krsta, Legije časti, medaljona Miloša Obilića, Albanske spomenice i još petnaestak drugih odlikovanja. Takođe, u znak poštovanja prema heroju Gavriloviću, prvi je počasni građanin Kruševca gde je dugo službovao u činu pukovnika.

"Junaci! Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!"

Nakon ovog govora otpočela je neravnopravna bitka koju je preživelo svega nekoliko vojnika, a major Gavrilović veoma teško ranjen je preživeo zahvaljujući tome što su ga telima štitili njegovi vojnici. Dragutin Gavilović je rođen u Čačku 25. maja 1882, u kući u Ulici kneza Lazara, u samom centru, odakle je pošao na Vojnu akademiju, koju je uspešno završio 1901. Kuća i danas postoji i na njoj se nalazi spomen ploča.
 

- Danas u Čačku nema živih potomaka majora Gavrilovića, a kuća je preprodavana, ali i renovirana, pa se ne može reći da je u potpunosti autentična. Istina, pre tridesetak godina je stavljena pod zaštitu države, ali kako su u međuvremenu novi vlasnici menjali izgled kuće, što je nedopustivo za objekte pod zaštitom države, ni sam ne znam da li je još pod patronatom države. No, ipak je dobro da je bar na neki način označeno da je u njoj rođen major Gavrilović - ističe Radivoje Bojović, dalji potomak čuvenog generala Bojovića iz Prvog svetskog rata.

O herojstvu majora Dragutina Gavrilovića i njegovom čuvenom govoru se i ponešto zna, ali malo je onih koji znaju šta je dalje bilo sa majorom Gavrilovićem. Zapravo, mnogi bi na pitanje odgovorili da je major Gavrilović poginuo u odbrani Beograda.

Odbio generalski čin

Rodoljub Petrović, dugogodišnji novinar i publicista iz Čačka, napominje da mnogi ne znaju da je major Gavrilović preživeo odbranu Beograda, nakon čega je prešao Albaniju i učestvovao je u svim borbama na Solunskom frontu:

- Posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojović ga je zbog izuzetne hrabrosti predložio za viši čin, ali to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je previše mlad. Inače, Gavrilović nije bio omiljen među oficirima jer nije pripadao nikakvoj tajnoj vojnoj organizaciji, niti političkim partijama. To je najverovatnije bio i razlog što 1930. nije položio generalski ispit u Štipu nakon čega je, uvređen, odbio da ispit polaže po drugi put.

- Oni kojima Gavrilović nije bio po volji kao oficir dodatno su ga ponizili time što su uticali da mu Generalštab odredi mesto predavača vojne administracije na Vojnoj akademiji, što je za Gavrilovića bilo ponižavajuće. Pred početak Drugog svetskog rata, 27. marta 1941, general Simović je pukovniku Gavriloviću ponudio generalski čin i mesto ministra, ali je Gavrilović odbio uz obrazloženje da ga predlog ne interesuje jer je on vojnik. Prilikom povlačenja Jugoslovenske kraljevske vojske 1941. pukovnik Gavrilović je zarobljen u Sarajevu odakle je odveden u nacistički logor u Nirnbergu gde je dočekao kraj rata.
 

Postoje brojne priče o tome kako je završen život majora Gavrilovića, ali, kako kaže istoričar Radivoje Bojović, te priče treba prihvatiti s rezervom:

- Iako je pukovniku Gavriloviću, kao najstarijem logorašu i po činu i po godinama, bilo ponuđeno da prvi napusti logor, on je to odbio insistirajući da iz logora izađe poslednji i to je istorijska činjenica. Međutim, mnogo je proizvoljnih priča o događajima po povratku Gavrilovića u Beograd. Po jednima, Gavrilović je imao želju da se prošeta gradom i to u uniformi kraljeve vojske jer je živeo u nemaštini i drugu odeću nije imao.

- Po istoj priči, tu njegovu šetnju su skojevci shvatili kao provokaciju zbog čega su ga prebili na ulici, mada je porodica Gavrilovića to demantovala, kao što je negirala i priče da su partizani silovali njegove ćerke u njihovom stanu u Beogradu. Da li od posledica uličnog batinanja heroja ili, kako je zvanično napisano, od posledica teške bolesti, Dragutin Gavrilović je preminuo 14. jula 1945. i sahranjen je u Beogradu.

Potomci u Americi Dragutin Gavrilović je u braku sa ženom Darinkom imao ćerke Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju i sina Dragoša. Sve ćerke su mu bile udate za kraljevske oficire koji su umrli u logorima. Sin Dragoš bio je kapetan Jugoslovenske vojske, preživeo je zarobljeništvo nakon čega je emigrirao u Ameriku gde se oženio i gde je 1973. umro.   Za sobom je ostavio sina Dragutina Gavrilovića koji živi u Čikagu, a Dragutin, koliko je poznato Radivoju Bojoviću, takođe ima sina Dragutina. Sin, unuk i praunuk majora Dragutina Gavrillovića su retko dolazili u Srbiju. U Čačku danas nema potomaka Dragutina Gavrilovića, ali se Rodoljub Petrović seća svoje školske drugarice Marije Vukomanović, unuke majora Gavrilovića, i koja iz skromnosti nikada nije govorila o svom dedi.