Ministri zaradili na šinjelima
Komisija koju je 1873. Ristić obrazovao najpre je otkrila da je na izradi uniformi i obuće za 60.000 vojnika potrošeno manje novca nego što se prikazivalo u knjigama.
Utajeni materijal se ponovo prodavao Ministarstvu vojnom, a prema prvim rezultatima istrage, zarada je otišla samo u džepove načelnika ekonomskog odeljenja ovog ministarstva, magacioner i nadzornik vojne radionice.
Dalja istraga je utvrdila da su pronevere dosegle sam vrh vlasti, sve do ministra finansija Pante Jovanovića i ministra vojnog Belimarkovića. Njemu je sud kao upravniku vojnih magacina odredio da nadoknadi pronevereni novac mesečnim ratama od plate.
Međutim, Kasacioni sud je poništio ovu odluku i podsetio da Belimarković ne može da odgovara pred građanskim sudom jer je ministar, nego pred Skupštinom. U međuvremenu je Ristić smenjen sa mesta predsednika vlade, pa je aferu morao da okonča njegov naslednik Jovan Marinović.
Da bi se država obeštetila, on je osnovao skupštinski odbor, koji je pronašao i druge zloupotrebe. Policija i tajni agenti su utvrdili da su neke nabavke za srpsku vojsku date izvesnom trgovcu Ofermanu bez ikakve licitacije. Sličnu nezakonitu privilegiju je dobio i trgovac Živko Karabiberović, za nabavku šinjela. Ovi ljudi su radili za račun nekog preduzeća u Austriji.
Utvrđeno je i da komisija za prijem robe nije pregledala dopremljenu robu, a ni Ministarstvo vojno nije naplaćivalo od Karabiberovića takse predviđene zakonom, pa je država opljačkana i više nego što se u početku pokazalo, oko 17.500 dukata.
Ministar Jovan Belimarković se na saslušanju branio da nije odgovoran za
zloupotrebe, jer se njegov posao završavao samo time što je propisao uslove za prijem robe, a sve ostalo su radili njegovi službenici.