Jad i čemer na Kordunu

I čini mu se nekako, kao da dolazi na pogreb svojoj Blatuši, Kordunu. Zapaliće sveće u crkvi Svetog Nikole pokojnim roditeljima, komšijama i zavičaju. Baš tim redom, jer se uverio da i zavičaj umire.
 

Bolje konopac, nego povratak - Australiji nijedna nije ni do kolena. Hoćeš standard, klimu, slobodu, sve se te blagodeti u njoj podrazumevaju. Za nas koji smo došli sa ovih prostora, koji smo u detinjstvu i mladosti na ovoj oskudnoj zemlji ponikli, Australija je bila raj na zemlji. Moju suprugu je, kada smo prvi put posetili Blatušu, negde 1978. godine, moj otac pitao: "Boga ti, Evice, bili se htela vratiti?" Rekla mu je: "Znaš šta, pre bih se obesila nego vratila" - seća se Makarun.

- Kada sam, posle toliko godina, krenuo od Vrginmosta, uz Polojsku stranu, imao sam osećaj da prolazim kroz tuđu zemlju, nepoznat kraj. Sve je zaraslo i zapušteno. A tek kada sam se spuštao prema mojoj jadnoj Blatuši, vidim mrtvo selo, bez života. Sve je propalo, opustelo, osećaš samo blizinu smrti, kao da je u svakom sokaku, u svakoj kući - priča kroz suze, prisećajući se svog sela kada je odlazio u svet.

Tada je sve pucalo od života i mladosti. Stanko pamti puno selo svojih vršnjaka, momaka, devojaka, pesme i igre. Zborove, momačka dozivanja i dogovaranja na koje prelo, u Šikare, Tuk, Šiljke... Sve su to pomele razne oluje, nema više mladosti i pesme u Blatuši. Sada je tu dvadesetoro starčadi, čija je jedina briga ko će ih sahraniti.

- Isplakao sam ovde u kući taj jad i čemer. Zovu me prijatelji iz Melburna, teše me, govore: Nemoj tugovati, to tako mora biti. I sam vidim da mora, ali tužno je kada ovo proživljavaš. Supruga mi savetuje da uzmem lekove za smirenje. Ne pomažu ni tablete. Jači je moj jad i tuga od njih, kada gledam ovu pustoš - priča Stanko.

Ne može da se ne seti roditelja, komšija, koliko su teško radili da se održe na toj škrtoj zemlji. Zlatom su plaćali svaku parcelu, a sada je njihova deca i unuci prodaju u bescenje i brišu i poslednji trag da su ikad na njoj živeli. Ovo nekoliko staraca održava ognjišta, a svaki dan se poneko ugasi. Oni koji su daleko čuvaju svoja sećanja i uspomene. Sve ređe dolaze, baš kao i on, jer nema ko da ih dočeka, da im se obraduje, povede kordunašku ojkaču i podeli sećanja sa njima na vreme kada su odlazili u daleki svet.

tItalijani najsložniji - Bivši australijski premijer izgubio je izbore jer je svojima rekao: "Australci, ugledajte se na ove nove, vidite kakve imaju kuće, dvorišta, automobile, vidite šta i koliko rade!" Tamo tek 15 odsto starosedelaca ima vlastite kuće, a od nas pridošlih oko 75 odsto. Italijani su u tome najbolji, ali su i najbolji radnici. Oni su i najbolje povezani, pomažu se međusobno. Naši nisu takvi, kod naših caruju ljubomora, zavist i zloba - kaže Stanko.

A Stanko, Makarun, kako su ga u Blatuši zvali, otišao je kao mladić, pre gotovo 45 godina, kod ujaka u Melburn.

- Bio sam potpuno zbunjen. Ujna prvih desetak dana sprema jelo, a meni svaki dan sve nelagodnije. Odvažim se jedan dan i kažem: Ujna, nemoj me više gostiti, ja sam došao da ostanem! A ona mi kaže: "Ma, jok, dete, pa tako mi ovde živimo." Odmah mi je bilo jasno da je to zemlja u kojoj ću ostati. I nisam gubio vreme, pa sam ženi i deci brzo poslao papire i garancije - priseća se Stanko prvih dana u Australiji.

Prvi posao dobio je u Fordu, zatim je radio u fabrici kablova, sve dok nije upoznao jednog Dalmatinca, koji je daleko više zarađivao upravljajući velikim dizalicama i građevinskim strojevima. Pristao je da i njega obuči za taj dobro plaćeni posao, na kojem je zaradio i penziju. I kao penzioner je nastavio da radi, onako na crno, uređuje poznanicima kuće, keramiku, fasade, okućnice, kupatila, staze... A i danas ima svoju bravarsku radionicu.

- Snašao sam se dobro, naučio sam raditi još kao dete u Blatuši, a supruga je bila još posvećenija poslu, pa i pametnija, samo joj to ne smem priznati - šali se Stanko.
Za Australiju bez ustezanja kaže da je obećana zemlja, najlepša na kugli zemaljskoj, a video je i Ameriku, Kanadu, Nemačku...

- Svaki naš čovek oseća se u toj zemlji uspešnim, osim onih koji su zarađeno trošili po kafanama - zaključuje Stanko.