Ni zrnce sreće u domu tuge
Tako je, nažalost, i danas. Jedinu radost osetili su samo kada su uz pomoć dobrih ljudi, mahom naših čitalaca, sišli sa Rogozne i sagradili kuću u Novom Pazaru. Stara izreka da "posle kiše dolazi sunce", izgleda, ne važi za Tomoviće. Zla sudbina prati ovu porodicu skoro četiri decenije. I umesto da prođu i da se umanjuju, nevolje se stalno umnožavaju. U to su se ponovo uverili reporteri "Vesti" kada su im prosledili deo priloga od 200 dolara Rajke Tarlać zajedno sa prijateljima iz Sidneja. Posetivši Tomoviće u društvu dokazanog humanitarca Hida Muratovića iz Novog Pazara, koji im je tom prilikom uručio još 50 evra, saznali smo da će sav novac, kako kaže Vukomir, otići na lekove za majku Vukosavu i sinove Predraga i Ivana. Nada se da će nešto preteći i da plati struju, vodu i dugove u prodavnici. Posle smrti supruge Zorke, briga o svim bolesnim ukućanima u potpunosti je dotukla Vukomira. Izdaje ga snaga, pomišlja na najgore...
- Teško je bez Zorke. Nekako sam se i snalazio sve do aprila ove godine, dok i majka Vukosava nije pala u postelju. Već tri meseca je i ona nepokretna, pa i nju moram da presvlačim i da joj stavljam pelene kao malom detetu. Na teškim sam mukama, ne mogu sam da je prevrnem i pomerim, niti presvučem. Nemam novca za lekove, za injekcije i infuzije, a u bolnicu ovakva ne može. Lekari neće da dođu kući... Više puta pomišljao sam da sebi oduzmem život i da se oslobodim svih muka. Majka Vukosava je odživela svoje, ali uvek pomislim na Predraga i Ivana: ko će o njima brinuti ako ja odem na onaj svet - pita se Vukomir i naglašava da posle četiri decenije borbe posustaje.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Vukomirovi sinovi Predrag (37) i Ivan (27) od rođenja su nepokretni. Svet su obišle naše potresne slike kako ih Vukomir i Zorka, na leđima, po dubokom snegu, kroz bespuće Rogozne, nose lekaru u 30 kilometara udaljenom Novom Pazaru. Mnogi su tada poslali pomoć za izgradnju njihove kuće u novopazarskom naselju Šestovo da bi Predrag i Ivan bili blizu Specijalne bolnice za lečenje obolelih od mišićne distrofije u Novopazarskoj Banji. I taman kada su se uselili u novu kuću, kada su Predrag i Ivan počeli da idu na terapije, Vukomira je zadesila još jedna nevolja: supruga Zorka obolela je od karcinoma, posle dve godine provedene po bolnicama i u postelji, umrla je prošle godine, a Vukomir je nastavio da sam, bez ikakvih primanja i bez mogućnosti da obrađuje posnu zemlju u Pasijem Potoku, brine o nepokretnim sinovima i ostareloj i bolesnoj majci Vukosavi.
- Išao sam u Centar za socijalni rad i tražio pomoć, pošto ne mogu sam da brinem o troje nepokretnih ukućana. Zatražio sam i nadoknadu za tuđu negu, ali nije vredelo. Zato mi je ovaj novčani prilog dobrotvora iz Australije stigao u pravi čas. Hvala im do neba. Bojim se samo da će majka Vukosava početi ovako nepokretna da se raspada i da sve to neću moći da gledam - priča Vukomir dok očima punih suza gleda ka nebu i sam sebi postavlja pitanje: "Bože, šta sam ti zgrešio da me ceo život prati toliko nesreća?"
U ovom trenutku Vukomiru bi najviše značilo kada bi dobio pomoć kojom bi mogao da plati još nekog čoveka ili ženu sa kojima bi zajedno presvlačio i oblačio Predraga, Ivana, a posebno majku Vukosavu.
- Meni su i do sada puno pomogli čitaoci "Vesti" i još mi povremeno pomažu. Da njih nije bilo, vukovi bi nas odavno, ovako nemoćne, pojeli u Pasijem Potoku... Svima sam zahvalan do neba. Neka se svakom vrati na dobro i na zdravlje - poručuje vidno napaćeni Vukomir.
Unukin usud kao živa rana
Još jedna muka pritiska Vukomira i celu porodicu Tomović, pošto je sedmogodišnja unuka Katarina, ćerka njegovog trećeg i jedinog zdravog sina Zorana i snaje Marine, takođe od rođenja nepokretna i u invalidskim kolicima. Zoran i Marina nisu zaposleni. Snalaze se kako znaju i umeju, a najviše vremena provode po raznim lečilištima u nadi da će naći lek za Katarinu i podići je na noge. - Kad Katarinu vidim još se više uznemirim i pomislim na najgore, ali valja se boriti i živeti i zbog nje. Ko zna? Možda se pojavi lek i za nju, za Predraga i za Ivana. Medicina napreduje, nikad se ne zna, valja se nadati - zaključio je Vukomir Tomović. |