Bolji život uz imetak iz dijaspore
"Moji roditelji, Merima i Momir žive u Beču, tata od 1987, a mama od 2005. godine. Sestra Slađana i ja smo odlazile kod njih u goste, ali nismo želele da se preselimo u Beč. Roditelji mog supruga Miše su takođe od 90-ih u Italiji, u Vićenci, Miša je tamo živeo 10 godina i vratio se u Zatonje. Teška je dijasporska kora hleba", kaže 31-godišnja Suzana Đorđević, dok joj se dvoje dečice motaju oko nogu, a treće je na putu.
Suzana je diplomirani pravnik i radi u državnoj službi, mada priznaje da bi joj život bio znatno teži da Mišini i njeni roditelji nisu stekli imetak u inostranstvu.
"Moji baka i deka, Živadinka i Radiša, takođe su više od 30 godina bili u Beču. Deka je radio najteže fizičke poslove na građevini, a baka je najbolje godine potrošila grbeći se u šnajderaju. Nikome od njih nije bilo lako u tuđini. Gledala sam njihove muke i teško sticanje imetka, pa sam valjda zato naučila da poštujem sve stečeno i da ne rasipam novac, ali ni snagu. Izvesno je da smo Miša i ja kad smo počinjali zajednički život imali sve, pa mi zato nije ni padalo na pamet da razmišljam o odlasku u inostranstvu", kaže Suzana.
"Podizanje dece u Srbiji je teško i u našim uslovima, iako imamo skoro sve, a pri tom možemo da računamo i na svaku vrstu pomoći od roditelja. Ne smem ni da pomislim kako je onima, koji treba sve sami da steknu", iskreno priznaje Suzana.
"Sve je to lepo, ali iz iskustva znam da nas u svim državama gde ima naših dijasporaca doživljavaju kao strance. S druge strane, ti isti dijasporci, koji su nekoliko decenija proveli van rodnog zavičaja, mučeći se i radeći najteže poslove, kad se vrate svom ognjištu, imaju problem jer su i tu, gde bi trebalo da budu svoj na svome, opet stranci", kaže Suzana.
Dođoši
|