Rat crkve i politike (3): Neka je prokleta Vlada

Od 1955. do 1990. taj progon slabi, ali istovremeno jača prikrivena kontrola državnih obaveštajnih službi. Na početku poslednje decenije 20. veka odnosi države Srbije i SPC postaju bliski. Mudri i smerni patrijarh Pavle postaje omiljena ličnost, njegov se stav sluša i u krugovima vlasti. Ipak, Crkvi se zamerala preterana političnost tokom Miloševićeve vladavine.

Prvi veći sukob SPC sa Miloševićem zbio se januara 1992. kada je uveče došao na razgovor sa patrijarhom Pavlom i episkopima, ali su ga oštro napali vladike Amfilohije, Artemije i Atanasije Jevtić, pa je Patrijaršiju brže-bolje napustio. I njegova supruga Mira Marković dve godine docnije iz patrijarhovog sedišta je brže ispraćena nego ugošćena kada je pokušala da lobira da SPC pozove papu, podsećaju u srpskom episkopatu. Iste, 1994. godine nakon Miloševićeve blokade Republike Srpske, Sinod izriče i anatemu: "Neka je prokleto to što su vlade Srbije i Crne Gore uvele blokadu protiv krštene braće."

Sledeći veći sukob crkvene jerarhije sa Miloševićevim režimom zbio se tokom velikih narodnih demonstracija, jesen-zima, 1996-97. kada je u januaru 1997. patrijarh Pavle stao na čelo demonstranata i probio policijski kordon, predvodeći litiju do Spomen-hrama Svetog Save. Konačni razlaz usledio je posle apela Svetog sinoda juna 1999. kada je vrh SPC pozvao da se jednako štite Albanci, Srbi i ostali narodi na Kosovu uputio još jednu poruku Slobodanu Miloševiću:

"Suočeni s tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod... zahtevamo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost."

Reakcije vlasti su bile žestoke, patrijarh Pavle i Sinod su optuženi da "učestvuju u hajci na legalno izabranu vlast, uz bok NATO ubica".

Posle petooktobarskih promena država i Crkva su u boljim odnosima, ali je striktno razdvojena crkvena i građanska vlast. Nastaje faza saradnje, uvodi se veronauka u škole, počinje da se vraća nacionalizovana imovina, podržavaju se verske zajednice sredstvima iz budžeta... Ali istovremeno počinje i sve jače kritikovanje da se SPC previše bavi politikom i da je previše ima u javnom životu. Budući da je Kosovo i Metohija bilo i ostalo u fokusu najveće pažnje SPC, često je mišljenje Sinoda i Sabora bivalo drugačije od stava mišljenja vlasti u Srbiji.

Motrenje slavskih sveća - Svako vreme i svako društvo se odslikava na život Crkve. I u vremenima koja nisu ateistička i materijalistička, neminovno ima teškoća. Isus Hristos kaže: "Podajte caru carevo, a Božje Bogu." Bog nikada nije tražio ono što pripada ovozemaljskim vlastima, ali vlasti ovoga sveta uvek su želele ono što pripada Bogu, barem delimično. Tako je bilo i u vreme Vizantije i u doba nemanjićko, i u svako doba. Naša je dužnost da znamo gde je ta granica između "caru carevo" i "Božje Bogu". I da to održimo. I u vreme vlasti koja nije neprijateljski raspoložena prema Crkvi moramo očekivati da će biti toga traženja više nego što pripada "caru", a da ne govorimo o dobu materijalistički orijentisane i ateističke vlasti koja je motrila na svako krštenje i venčanje u crkvi, na svaku slavsku sveću u domu, na svaki krst nad grobom. Ali, i za to nas je Hristos unapred opomenuo: "Mene su gonili i vas će goniti. Ko hoće da ide za mnom neka uzme krst svoj." Nema druge - ovako je za "Vesti" pre 11 godina govorio patrijarh Pavle.