Putovanje po svemiru - pulsari kao svetionici
Pulsar šalje snažno elektromagnetno zračenje u obliku uskog snopa, koje pri svakom obrtaju u trenutku "dotakne" Zemlju. Tada aparatura detektuje kratke impulse na radiju, u svetlosnom ili rendgenskom dijapazonu.
Kada je 1967. godine prvi put radioteleskop dobio signale pulsara, u početku je to bio šok: naučnici su pomislili da ih šalje neka vanzemaljska inteligencija. Od tada je otkriveno oko 2.000 pulsirajućih zvezda.
Njihovi impulsi mogu biti česti ili ređi, ali se ponavljaju sa visokom učestalošću. Na tom svojstvu se i zasniva ideja naučnika radioastronomije Instituta "Maksa Planka" u Bonu - odrediti položaj aparata, čak i izvan Sunčevog sistema.
Poenta je u ovome: za navigaciju je potrebno najmanje tri pulsara sa različitih krajeva zvezdanog neba.
Signal svakog je različit, u zavisnosti od tačke u kosmosu ka kojoj ide svemirska letelica, "poziv" svake od tri zvezde doći će sa izvesnim zakašnjenjem u odnosu na predviđeni dolazak. Upoređujući zakašnjenja, moguće je izračunati koordinate letelice u kosmosu. Nemci tvrde da će lokacija svemirskog broda moći da bude određena sa tačnošću od 5 kilometara.
"Pet kilometara je dovoljno solidno rastojanje. Ono će biti dostižno u celom Sunčevom sistemu - veličina Sunčevog sistema je zanemarljiva u poređenju sa međuzvezdanim udaljenostima" - navodi šef Odeljenja za fiziku i evoluciju zvezda Instituta za astronomiju RAN Dmitrij Vibe.
Ovaj model treba staviti u kompjuter svemirskog broda, tako da će računar uvek znati gde je planeta - iako kosmički brod ne zna uvek gde se i sam nalazi. Za to su potrebni pulsari.
Oni pokazuju gde se letelica nalazi, a u kompjuteru je program koji pokazuje gde se u tom trenutku nalazi planeta. I on zna sve što mu je potrebno da bi upravljao letom - navodi "Glas Rusije".