Srpska vartolomejska noć (10): Krvavi kraj dinastije
Stigao je samo da zamoli zaverenike koji su se već prihvatili sekire da ruše sakrivena vrata:
- Nemojte! Ja ću ih zvati. Zatim je povikao: - Veličanstvo! Veličanstvo! Ali niko ne odgovori. Onda kapetan Radivojević lupi u vrata i povika:
- Otvaraj! A general će ponovo: - Veličanstvo! Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima! Glas kralja Aleksandra tada sasvim mirno upita:
- Mogu li računati na zakletvu mojih oficira? - Ne, nikako, odgovori potporučnik Velimir Vemić koji je pronašao sklonište, ali ga prekide zaverenik Petar Marković, koji je u tom trenutku stupio u odaju: - Možete!
Tela u dvorištu
"Onda se tanka vrata kraljičinog budoara raskriliše, i dve, grčevito sljubljene u jedno, bele senke blesnuše u mraku kao aveti", opisuje Dragiša Vasić, savremenik ovih događaja. "U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenim snopovima; prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i kraljica. Ona i posle desetog metka još davaše znake života. Bilo je tačno tri časa i pedeset minuta". Kraljev ađutant Petrović, koji ni pod pretnjom smrću nije hteo da oda kraljevo sklonište, bio je razoružan, ali je potegao skriveni pištolj i pokušao da ubije Ristića. Zaverenik je bio brži: general pade, pogođen u glavu.
Vest o ovim događajima munjevito je stigla u svaki kutak dvora, i odjednom se stekoše zaverenici na krvavom mestu, mahniti od radosti zbog uspeha zavere. "Oko uzbunjene kuće trupe su, u napetoj nedoumici, očekivale rasplet ma kakav", navodi Vasić.
"Kad, najpre začuše burno klicanje, a za ovim nečiji glas, koji je kroz otvoreni prozor na levom krilu zgrade, objavljivao razgovetno i silno: da 'nema više tiranina'. Zatim na prozoru krajnje sobe ugledaše gde dva mlađa oficira, najpre jedno, pa onda drugo, izbacuju u dvorište dva krvava i gola tela kraljevskih supružnika".
Za to vreme, oficiri koji su zarobili ministre, primili su novo naređenje koje je doneseno na brzom sastanku, i sa potpisom Aleksandra Mašina: da se predsednik vlade general Cincar-Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović i ministar unutrašnjih dela Velimir Todorović smesta pobiju. Da kraljičinu braću Nikolu i Nikodija Lunjevicu ima snaći ista sudbina, a da se samo komandant Dunavske divizije Dimitrije Nikolić poštedi, do daljeg.
Tako i bi. Ministri su streljani u svojim domovima, s tim da je Todorović preživeo. Kod pukovnika Nikolića određen je poručnik Ljuba Vulović, koji će mnogo godina kasnije, biti streljan posle Solunskog procesa, zajedno sa vođom Majskog prevrata Apisom. Iskusni pukovnik Nikolić je bio tvrđi orah: podozrevajući opasnost, on se naoružao i izvukao iz svog stana na zadnji izlaz, dok ga je Vulović uzaludno čekao pod prozorom.
Dokopao se Banjice, da uzbuni pukove koji su bili pod njegovom komandom, ne znajući da su zaverenici već i tu preuzeli kontrolu. Novopostavljeni komandant Dunavske divizije Leonid Solarević konačno ga je telefonom obavestio šta se dogodilo, ali on nije verovao njemu, nego je tražio da mu to saopšti lično potpukovnik Ljuba Milić. Miliću je već bilo naređeno da prikloni pukovnika Nikolića na popuštanje. Sa sobom je poveo još dvojicu oficira na Banjicu. Ovi, međutim, nisu poslušali Nikolićevu naredbu da mu priđe samo Milić, nego su krenuli na njega sa revolverima. Nikolić ih je obojicu pobio. Tada je Milić preuzeo komandu nad trupama i pozvao ih na pokornost novom komandantu Solareviću.
Beogradska čaršija je već bila na nogama znatiželjna da sazna sve što se prošle noći dogodilo u kući Obrenovića. Među uzbunjenim svetom, i pijanim zaverenicima koji su jurcali gradom vitlajući revolverima, našao se i maturant Dragiša Vasić, sa još dva druga. Celu noć je proveo na ulici, znajući šta će se dogoditi, jer ga je o tome obavestio bliski rođak, potporučnik T. Mijušković koji je ujutru prethodnog dana sa grupicom zaverenika stigao iz unutrašnjosti. Svetina se okupila u blizini Dvora iz kojeg je izašao poručnik Antonije Antić. Prišavši gomili, skinuo je kokardu sa šapke, pa je bacio na zemlju uzvikujući: "Živeo Petar Karađorđević". A
tačno u pet sati Terazije su bile preplavljene svetom, kad se zaori: "Živeo Ljuba Živković!". Bio je to vođa Samostalne radikalne stranke koja se izvukla iz krila Pašićevih radikala. Iako nije učestvovao u zaveri, bio je najangažovanija politička ličnost. Održao je vatreni govor protiv Obrenovića, a u proklamaciji koju će objaviti nova vlada, Živković je postao ministar pravde. Vasić se seća te, prve obznane okupljenom narodu o noćašnjim događajima, u kojem je istina o ubistvu poslednjih Obrenovića već počela da se iskrivljuje: "Pred 'Takovom", sa jednog stola na koji se popeo, on (Ljubomir Živković) pokaza rukom a da će govoriti. Zatim je uzbuđenim glasom rekao: kako je Proviđenje htelo da kazni one koji su zemlju vodili propasti. To proviđenje otvorilo je nov put Srbiji, onaj koji vodi sreći i napretku naroda.
Kralj Aleksandar i kraljica Draga mrtvi su; mrtvi su i oni koji su s njima zajedno bili zli dusi Srbije. Kralj i kraljica, koji su sami uzrok svoje propati, izginuli su u međusobnoj borbi. Pokojni kralj hteo je noćas da izvrši, pomoću odanih mu ljudi, svoj davnašnji plan da progna kraljicu Dragu. Ona beše prozrela njegovu nameru i angažovala sve svoje prijatelje da bi se oduprla progonstvu, koje je noćas trebalo biti izvršeno. I s jedne i s druge strane beše se otvorila borba, krvava borba, koja se svršila time što je morala doći vojska, da posreduje i sama povrati red. Ta vojska sa tugom na srcu videla je tu neslogu njihovu, koja je pretila opasnošću celoj zemlji i ona je rešila da učini tome kraj..." Pozivajući narod da bude miran, Ljubomir Živković je obećao: da će nova vlada kroz koji čas biti sastavljena i objaviti ono što se od nje očekuje.
Niko ne pominje Petra
Govor koji će se sutradan naći u prestoničkoj štampi, Živković je ponavljao i na drugim mestima gde se građanstvo tog jutra masovno okupljalo. Građanstvo koje je klicalo Petru Karađorđeviću nije znalo da se on, unuk vožda Karađorđa, nalazio na putu za Beograd iz Švajcarske, gde je živeo skromno, ne razmišljajući o povratku na presto, sve dok mu zaverenici nisu ponudili krunu. To je trebalo da učini zaverenička vlada, ali ni ona u proglasu nije pominjala smenu dinastija, od kojih je jedna bila zbrisana zauvek.
Pismo o zaveri
Apisa su tek posle svršenog čina drugovi našli u suterenu dvora, na istom mestu gde je osto ranjen, sa revolverom u ruci, okrvavljen od tri rane, gotovo u samrtnom ropcu. U njegovu bolesničku sobu smestili su i pešadijskog majora Milosava Živkovića, koji je pokušao da se ubije čim je saznao za kraljevu pogibiju. On je, naime, bio uveren da je već pronađeno njegovo pismo upućeno ministru vojnom, u kojem mu je on otkrivao zaveru za koju je saznao. Ovo pismo je zaista i pronađeno dan kasnije u uniformi ministrovoj, koji ga je primio malo pre no što je polazio na koncert garde u dvor, održan nekoliko sati pre pogibije kraljevskog para. Pismo je bilo neotvoreno.
Ižljubite se, Veličanstva!
Pred stanom Lunjevica, u Krunskoj ulici, u kojoj je Draga Mašin stanovala do udaje, u vreme atentata je već postavljena straža koja kraljičinoj braći nije dozvolila prolaz kada su pokušali da izađu iz zgrade. Na zahev svog rođaka koji je bio među zaverenicima, predali su oružje i mirno krenuli pod stražom u Komandu grada. Začuvši pucnjavu, jedan brat se usudio da upita šta je sa kraljem i njihovom sestrom, ali nije dobio odgovor. Stražar ih je samo sproveo u jednu od kancelarija, gde im je bilo dozvoljeno da zapale cigare. Malo zatim, braća Lunjevica su bila izvedena u dvorište i streljana. Pobio ih je major Vojislav Tankosić, potonji osnivač tajne organizacije Crna ruka koja je učestvovala u Sarajevskom atentatu. Pričalo se da je braći, pre no što je dao znak vodu za paljbu, posprdno poručio: "Ižljubite se, Svetlosti, Veličanstva!" |