Srpska vartolomejska noć (9): Juriš na dvor

 

Dragiša Vasić, tada maturant, opisao je poslednje časove pred krvavi Majski prevrat: "U ovoj grupi jedan oficir padaše u oči. Iako beše toplo, on je na sebi imao mekintoš, pa je na pitanja začuđenih odgovarao da je grozničav, ne puštajući nikog da mu se približi. Bio je to inženjerski poručnik Milutin Lazarević, čiji su džepovi bili puni dinamita. Određen je da njima ruši dvorska vrata." Dinamit je nekoliko dana ranije stigao složenim kanalima od zaverenika iz Niškog garnizona.

Zavernik zaspao

U jedan čas posle ponoći, grupe, jedna za drugom, sjedinile su se u Oficirskom domu, u čijoj su bašti zaverenici, u živom i veslom raspoloženju zauzeli stolove... U toku ovog veselja, oficiri Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević Apis su im pristupali da ih obaveste kako teče plan: da je u Dvoru koncert završen, da je kraljev ađutant Mihailo Naumović poslao svojoj kući po pelerinu, što je bio znak da odlaganja neće biti, da su određeni zaverenici ušli u kasarne i uzbunili vojnike, da je pukovnik u penziji Aleksandar Mašin u prazničnoj uniformi prošao pored Doma i primio komandu nad beogradskim garnizonom, kao i da su posednuti pošta, telegraf, Uprava i stan komandanta Beograda, kuće ministara. Bilo je tačno 1 čas i 45 minuta kada se jedan od vođa zavere, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, podigao sa svog mesta i zapovednički izgovorio: 'Gospodo, napred!' Zaverenici su poskakali sa svojih mesta...

U Draginom kolu Kada su se zaverenici okupili u Oficirskom domu, Dragiša Vasić navodi sledeće: "Pevalo se i muzika je svirala srpska kola i sevdalinke, dok se onamo strasno pretresalo o Šekspiru, a tamo pretvarali kao pijani oni koji nikad trezniji nisu bili. Usred takvog raspoloženja neko zahte kolo kraljice Drage. I to kolo, toliko omrznuto, zaigraše oni sa razdraganošću prema kojoj njihova odanost kraljici nikad ne bi došla u sumnju."

Kada su zaverenici, prema planu, stigli pred dvor, Apis, snažno drmajući kvaku kapije, zapretio je stražarima da je odmah otvore. Ovi poslušaše bez pogovora, a Apis pojuri pravo u sobu dežurnog ordonansa. Bio je to Jovan Miljković, zet premijera Cincar-Markovića koji je odbio da se pridruži zaverenicima, ali je održao reč da ih neće odati. Da bi ga sačuvao od pogibije, Apis je ušao prvo u njegovu sobu.

Snažno je obgrlio probuđenog Miljkovića, preklinjući ga da se ne protivi, da ne gine uludo. Miljković pokuša da dohvati revolver ispod uzglavlja, ali, da sačuva Apisa, za koga mu se učini da je u opasnosti, jedan zaverenik opali, i ubi pištoljem ordonansa na mestu. Probuđen pucnjavom, pojavio se i potpukovnik Mihailo Naumović. On je, naime, trebalo da sačeka zaverenike na ulazu u dvor, i da ih odvede u spavaću sobu kraljevskog para, pošto su se ključevi od kraljevskog doma nalazili kod njega.

Pošto nije uspeo da, prema planu, uspava Miljkovića, pretvarao se da i sam ide na počinak, pa je tako i zaspao. Ali, u tom je naišao jedan zaverenik koji je tog dana pristigao iz Pirota. Ne znajući da je kraljev ađutant sa njima, opali tada dvaput, ne obazirući se na njegov uzvik "Ne mene!". Tako pogibe Naumović. Ubrzo se dvorom prolomi strašna eksplozija od dinamita. Paljevinu je naredio Apis pošto nije uspeo da kod ubijenog Naumovića pronađe ključeve od dvora. Ogromna dvokrilna vrata su se razjapila. Dok je grmljavina još ljuljala temelje zgrade, jedan gardista je potrčao iz prizemlja uz stepenice da vidi šta se dešava.

Poslednja zakletva Pre no što su iz Oficirskog doma zaverenici krenuli na dvor, poslednjih put ih je zaustavio poručnik Antonije Antić.   Poručnik Antonije Antić   Uzeo je čašu, i podigavši je iznad glave, izgovorio zakletvu: "Da u slučaju neuspeha jedan drugog nikad izdati nećemo, a uspemo li, da za sebe nećemo tražiti nikakve nagrade!" Zaklinjemo se, glasio je odgovor svih.

Za njim se sjurio Apis, verujući da je to kralj u bekstvu. I, jureći, sruši se niz stepenice, dočekan paljbom ostalih gardista. Ali, to niko od njegovih drugova nije primetio. Ostali zaverenici su nahrupili u najotmeniju sobu Dvora, čuveni arapski salon. Odatle su, ne obazirući se na požar koji se širio, pokuljali u kraljevsku spavaću sobu. Ali, ona beše prazna. Na podu, još topao, trag neposrednog bekstva, ležao je samo pokrivač, svilen i ugužvan. Zaverenici su krenuli da pretresaju sve prostorije redom, neke i po nekoliko puta, ali od kraljevskog para ni traga ni glasa.

Svitalo je, i sa svitanjem je raslo očajanje. Kad, poljska baterija kapetana Đorđa Ristića stiže na prostor između dve gvozdene kapije Dvora. U tom trenutku, jednom od vođa zavere Antoniju Antiću sinu jedna odluka. On hitro poskoči na prozor kraljeve spavaće sobe i, ugledavši bateriju, povika iz sveg glasa: "Pucaj! Ruši!", računajući da će tako izmamiti kraljevski par iz njihovog nevidljivog skrovišta. Međutim, Petar Protić, jedan od zaverenika koji se nalazio napolju i bio zadužen da pazi na prozore, pomisli od Antića da je kralj u gardijskoj uniformi, te nanišani na njega.

U isti mah se začu zapovest komandidra baterija: "Paljba napred! Baterija stoj! Kartečom puni!" Tu se slučajno zatekao pukovnik Aleksandar Mašin, i on je u poslednjem trenutku, munjevitom prisebnošću, obustavio zapovest. U isto vreme, Protić upozna Antića, i ne okide obarač. "Onda Mašin pozva zavernike da se skupe u dvorište i tamo posvetuju o daljem radu", navodi Dragiša Vasić. "Odlučiše smesta da se dovede Genčić. Kako su pošta i telegraf bili u njihovim rukama, to mu odrediše da se odmah primi ministarstva unutrašnjih dela, i u svemu postupa tako kao da su kralj i kraljica uistinu pobijeni.

Za to vreme, nastaviće oni da za nima energično tragaju i po svaku cenu pronađu ih, pošto bi inače građanski rat bio neizbežan. Druga odluka koju usvojiše bila je: da se đeneralu Lazi Petroviću, prvom kraljevom ađutantu, ostavi rok od 10 minuta u kome da kralja otkrije, u protivnom, da se ubije. Pa se ponovo razmileše po isprevrtanim odajama Dvora."
 

Đeneral se odao

Ovu poslednju odluku đeneral Petrović sasluša mirno, izjavljujući da ne poznaje nikakvih odaja, pa ni tajnih, pored onih koje su ispitane, ali ipak pođe za njima. I, prolazeći mesta koja su toliko puta pretražili, stigoše oni ponovo u spavaću sobu. Opomenut ovde na vreme koje prolazi, priseban svakim nervom, đeneral je mirno čekao poslednju sekundu roka koji se približio, kad iznenada, jednom od njegovih pratilaca, potporučniku Velimiru Vemiću učini da je na tapaciranom zidu sobe primetio nešto kao sasvim malo udubljenje za uturanje ključeva. Inenađen, on povika: "Evo otvora, evo nekakve pukotine!"

A đeneral, očito uznemiren, reče: "Tu nema ništa, možemo dalje!" Ali, bledilo đeneralova lica odade jasno opravdanost Vemićeve sumnje. On priđe, zagleda bolje i: neprimetni zarez okvira vrata ocrta se sasvim jasno. Baš utom, dva zaverenika, kapetani Ilija Radivojević i Mihailo Ristić stupiše u sobu. Ugledavši ih, Vemić uzviknu: "Sikiru! Evo vrata!"

Sutra - Srpska vartolomejska noć (10): Krvavi kraj dinastije