Malezija naoružavala Armiju BiH tokom rata uprkos embargu UN

Pomoć koju je BiH dobila od Malezije, ali i drugih zemalja kontakt grupe, bila je od suštinskog značaja za tadašnju armiju RBiH da se konačno suprotstavi Srbima, a Džafar je uveren da je to muslimanskoj strani dalo bar minimalne mogućnosti da izgradi svoju poziciju u pregovorima koji su na kraju doveli do mirnog rešenja.

U delu memomara pod nazivom “Kršenje embarga: Zašto je Malezija organizovala vojnu pomoć Bosni”, koji objavljuje malezijske dnevni list “New Straits Times”, Bin Džafar navodi da je malezijsko angažovanje bilo zasnovano na poštovanju pravde i suvereniteta mlade, nove nacije, a ne na verskim principima, kako bi mnogi pomislili.

“Sećam se da me premijer pozvao 1992. godine na sastanak, gde mi je saopštio da Malezija mora brzo da pomogne Bosancima”, piše Džafar.

Dodaje da je, kao deo napora da se pomogne BiH, bio i njegov put u Njujork, gde se susreo sa svim glavnim urednicima medija, ali i put u Vašington, gde je razgovarao sa senatorima i drugim zvaničnicima, a sve s ciljem da se ukaže na vojnu neuravnoteženost u sukobu, gde su žrtve bili muslimani, ostavljeni “na milost i nemilost agresora”.

Navodi da je uspeo da dobije odobrenje malezijskog premijera da organizuje dva međunarodna foruma, jedan u Bonu, a drugi u Londonu. Na ove forume su pozvani kako evropski parlamentarci, tako i neki američki senatori.

“Kada sam se susreo s premijerom Harisom Silajdžićem i predsednikom Alijom Izetbegovićem na jednom od sastanaka kontakt grupe Organizacije islamske konferencije (danas je to Organizacija islamske saradnje) oni su me zamolili za pomoć, bilo u novcu ili drugoj materijalnoj pomoći, te su me pitali da li Malezija može da ubedi i druge muslimanske zemlje da pomognu”, piše Džafar, preneli su banjalučki mediji.

Nakon toga razgovarao je s malezijskim premijerom o novom razvoju događaja, premijer je dao bezrezervnu podršku, a ubrzo potom su krenuli sa primenom plana.

“Naša prva isporuka lakog naoružanja držana je skoro sedam dana na Kipru. Bilo je to juli – avgust 1993. godine, a to zadržavanje je izazvalo uznemirenost među nama. Konačno, isporuka je dospela do Istanbula“, priseća se Džafar. Ironično dodaje da nije bio kvalifikovan za šverc naoružanja, ali da je i to postalo sastavni dio njegovih brojnih odgovornosti u Generalnom sekretarijatu Ministarstva spoljnih poslova.

Sarajevo je prvi put posetio negde na samom početku rata.

“Tada sam se susreo sa Silajdžićem, gde smo diskutovali o daljoj materijalnoj podršci, kao i načinu da u sve to uključimo što više zemalja Organizacije islamske konferencije. Kako su sukobi u međuvremenu eskalirali, postao sam gotovo besan na kontakt grupu Organizacije islamske konferencije”, piše Džafar.

Negde u julu 1995. godine OIC je konačno objavio da više ne priznaje embargo UN na naoružanje.

Na sastanku u Ženevi oni su embargo proglasili nevažećim i svi su bili spremni da odmah pošalju vojnu pomoć u BiH.

“Analitičari su u to vreme postali svesni naše značajne vojne pomoći BiH. Verujemo da su naše akcije imale uticaja i da su pokrenule dešavanja na terenu, jer je već u septembru 1995. godine iniciran sastanak s ciljem pronalaženja rešenja za okončanje rata. To su ujedno bile i prve osnove mirovnih pregovora“, piše Džafar.