Srpska vartolomejska noć (4): Petru nude presto
Bila je to zaista šarolika i pozamašna galerija likova, spremna da ukloni svog kralja ne birajući sredstva. Dok su kneza Mihaila na isti dan, 29. maja, ubili protivnici, može se reći da su kralja Aleksandra smakle njegove desne ruke, prvi saradnici.
SASTANAK SA KNEZOM
Već na prvom sastanku političara sa oficirima u jesen 1901. godine pretresali su se kandidati za upražnjeni presto. Usvojena je želja sedmorice zaverenika da taj kandidat bude knez Petar Karađorđević. Druge "kandidature", a to je bio jedan od velikih ruskih kneževa, kao i jednog od nemačkih ili austrijskih prinčeva, bile su odbačene. Prvoj bi se usprotivila Nemačka, a drugoj Rusija. Činilo se da će usvojeni predlog najlakše prihvatiti i velike sile i narod, kao svoju, narodnu dinastiju.
Na istom sastanku je odlučeno i da Nikola Hadži Toma, knežev školski drug i poznati karađorđevićevac, otputuje odmah knezu Petru i ponudi mu presto. Beogradski trgovac se ubrzo sastao sa knezom na granici Švajcarske i Austrije, ali ga je knez Petar odbio. Nije ga ni saslušao do kraja, nego je izjavio da ne može više da veruje političkim ljudima. Tek kada je čuo da su pokret zaista otpočeli mlađi oficiri, predomislio se i dao pristanak. Posle toga je sa knezom vezu održavao njegov rođak Jaša Nenadović, koji je živeo u Beču.
Sa pristankom kneza Karađorđevića Hadži Toma se odmah vratio u Srbiju, a oficiri, ohrabreni vestima, nastavili su da sve življe pridobijaju svoje kolege i da agituju među njima protiv kralja Aleksandra. Vezu između njih i građanskih zaverenika je iz predostrožnosti sve do 23. decembra 1901. održavao samo poručnik Antonije Antić.
Tog dana, zaverenici su se prvi put sastali sa Đorđem Genčićem, bivšim ministrom policije, u Antićevom stanu u Beogradu. Da ne bi izazvali sumnju policije, zaverenici su došli pred zgradu sa sviračima, pretvarajući se da su u pijanom veselju. Pošto su ostali sami, Genčić im je izložio pogled na zemlju u krizi, i o ličnosti kneza Petra. U jednom trenutku, potporučnik Nikodije Pović iznenada poskoči s mesta i, prekidajući ga, reče: "Gospodine ministre, od ovoga časa razrešavam se zakletve položenje Njegovom veličanstvu kralju Aleksandru Prvom i zaklinjem se da ću od sad samo vaše zapovesti izvršavati. Tako mi Bog pomogao!" - i rukova se sa Genčićem.
Kao po komandi, za njim su učinili isto svi oficiri osim jednog. Bio je to inženjerijski poručnik Milan Miljković, koji uzbuđenog glasa reče da ne može pristati na ubistvo kralja, nego samo na njegovo proterivanje. Mučnu zabunu je diplomatski otklonio Genčić odajući mu priznanje na poštenoj otvorenosti i dopusti mu da napusti sastanak. Ostali zaverenici su se zakleli u datu reč. Na sastanku su među učesnicima podeljene uloge, a oficiri su zatražili da Genčić i njegove pristaše, pošto se atentat izvrši, obezbede obrazovanje koalicione vlade u kojoj bi učestvovale sve veće stranke. I, naravno, da učine sve što mogu da ne bi uzbunili velike sile.
Pojedene zaslugeAntidinastička struja u Srbiji oživela je odmah po abdikaciji kralja Milana 1889. godine. Opasnost u kojoj su se našli Obrenovići odlično je opisao u svom dnevniku Milan Piroćanac, jedan od prvih srpskih intelektualaca sa smislom za državnu politiku: "Danas dinastija Obrenović visi o životu jednog deteta i tu je kraj. Slika mu je materina, još ako mu je narav očeva, teško zemlji, ali je onda doista tu kraj. Danas nema više gotovine od zasluga Obrenovića, pojeden je i rasut novac i imanje, a moralne tekovine sve su uporpašćene. I danas, ako bi ko hteo da o dinastiji vodi pravilan račun, trebalo bi dinastiju skoro ponovo stvarati, steći joj imanje, steći joj moralni uticaj, učiniti da ima i dosta, i zdravih naslednika. Ogroman posao."
|
U tom pravcu su zaverenici iz redova politike i građana nastavili da oprezno ispituju mišljenje evropskih sila, najpre dve najveće, koje su posle kraljeve ženidbe budno pratile razvitak nezdravih prilika u Srbiji, a za čiju su sudbinu, s obzirom na sopstvene planove, pokazivale uvek više interesovanja nego ostale, navodi Dragiša Vasić i objašnjava: "I Rusija, koja nikada nije marila za dinastiju Obrenovića, i Austrija, koja nije prestajala da sanja o mandatu Evrope radi zavođenja reda u zemlji večitih nemira i trzavica, očekivale su svakog časa, i radovale se takvom razvoju događaja koji bi im povoljno išli na ruku.
Ali, baš u toj njihovoj ravnodušnosti za sudbinu vladajuće srpske dinastije, civilni zaverenici i nalažahu svu povoljnost momenta, pod jednom vrlo važnom pogodbom, da se posle prevrata, i ako on uspe, u zemlji održi potpun mir i poredak, koji bi jedino mogli onomogućiti svačiju intervenciju. Sa austrougarskim poslanikom u Beogradu i ruskim ambasadorom u Beču grofom Kapnistom razgovore je vodio Genčić i oni su, uglavnom, vođeni akademski. U njima je on predočavao mogučnost smrti kraljeve bez naslednika prestola, pa je u tom pogledu izražavao radoznalost za raspoloženje njihovih vlada. Ali su se oba ambasadora ograničili na izjave: da u tome ne mogu znati ništa određeno i da samo veruju u mogućnost svakojakih iznenađenja koja mogu nastupiti u narodu u kome sve vri od nezadovoljstva".
RADIKALI POSMATRAJU
Tako je ostalo da o raspoloženju Austrije i njenim intervencijama vodi računa Jaša Nenadović, koji je stalno živeo u njenoj prestonici i tamo imao veze s viđenim krugovima, a o raspoloženju Rusije Genčić, koji je u toku 1902. često odlazio u Beč da o tome što više sazna od njenoga tamošnjeg ambasadora, napominje Dragiša Vasić. Sa rešavanjem pitanja o zadobijanju viđenijih predstavnika politički stranaka u Srbiji, kako bi se posle atentata na kralja Aleksandra obrazovala koncentraciona ili koaliciona vlada, išlo je lakše nego što se očekivalo. Obavešteni o nameri oficira, ovi predstavnici su je odobravali, mada su neki, kao članovi Radikalne stranke, izbegavali da je aktivno pomažu, ne uzimajući nikakvog učešća u pripremama sudbonosnog događaja.