Srpska vartolomejska noć (2): Smrtna uvreda
Premijerov savet
Zato je Đorđević savetovao kralja da što pre pozove sebi oficire beogradskog garnizona i da ih o tome pripita, zapisao je Dragiša Vasić, istraživač Majskog prevrata. "U onoj muci, u kojoj se nalazio da obrazuje novu vladu, posle ostavke dr Vladanovog kabineta, kralj Aleksandar pristade i pored toga što su ga sa druge strane odvraćali, navodeći da će se time poroditi veliki nesporazum na štetu ugleda vojske.
Pravo na vernostOdanost mnogih srpskih oficira prema kralju Aleksandru bila je uzdrmana i pre njegove ženidbe, još onog dana kada su primili neočekivanu naredbu da ubiju njegovog oca Milana ukoliko na silu pokuša da pređe granicu i uđe u Srbiju. Aleksandar, koji je svoju majku Nataliju jednom prilikom nazvao "nečistom bludnicom" a sada oca "nečistom krpom", postao je vladar koga sa oficirima nije mogla da veže nikakva zakletva, i nije više, smatrali su oni, imao prava da računa na njihovu vernost. |
Ovu kraljevu odluku saopštio je komandant dunavske divizije đeneral Ilija Đuknić svima višim komandantima u prestoničkom garnizonu, pa zatraži od njih da svoje oficire pripreme za dostojan odgovor. Komandanti brigada i komandanti pukova pozvaše tada svoje oficire pa im izložiše nalog koji su dobili. Oni im preporučiše da na pitanje kraljevo odgovore onako kako najbolje osećaju i kako misle da će biti u interesu i njegovo, i vojske i naroda.
U toku istoga dana poverljivi sastanci behu održani po svima jedinicama garnizona posebno, i spremljeni odgovori behu razni, ali uglavnom sa jednim smislom: da oficiri ostaju verni položenoj zakletvi kralju, dok kao Srbi ne mogu da odobre njegov postupak".
Ali, te iste noći, kralju je pošlo za rukom da obrazuje novu vladu, sa predsednikom Aleksom Jovanovićem. Na opšte iznenađenje oficirskog kora, u toj vladi se kao ministar vojni pojavio čovek koji je još tog dana bio u svemu solidaran sa raspoloženjem svojih drugova. To je bio đeneralštabni potpukovnik Miloš Vasić, prema čijoj je belešci novi predsednik vlade saopštio sledeće: "Kralj me prvo zapita kako je u vojsci. Odgovorim, da je divizijar saopštio njegovu naredbu, da sutra u devet časova pre podne dođu gospoda oficiri u paradnom odelu u Novi dvor (današnji Stari), da kralju po srcu i duši kažu, odobravaju li njegovu ženidbu...
Mi, komandanti, izglasasmo da se ne mešamo u stvar kraljeve ženidbe, nego da ostanemo u svojoj vojničkoj ulozi. Upoznavši kralja sa ovom oficirskom odlukom, izjavim čuđenje da je on mogao da naredi da oficiri uzimlju učešće u odobravanju ili neodobravanju njegove ženidbe. Kralj srdito odgovori da nije tako naredio, da su njegove reči izvrnute, i da će on tu pogrešku sutra ispraviti pred oficirima". Kako je dalje pisao Aleksa Jovanović, kralj je zatim ponudio Milošu Vasiću mesto ministra vojnog, koje je on isprva odbio, ali je na kraju popustio pred kraljevim nagovaranjem.
"Sutradan po formiranju nove vlade, oficiri, gotovi sa odgovorom, očekivahu kraljevo pitanje u velikoj sali Novoga dvora, pred kojim se, obaveštene već o cilju njihove posete vladaocu, tiskale velike gomile sveta", objašnjava Dragiša Vasić i nastavlja: "Kada je sve spremno bilo za doček, maršal dvora, po uobičajenom redu, objavi kraljev dolazak. Stroga izgleda i gologlav, kralj je ušao energičnim korakom, praćen novim ministrom vojnim. Kralj nazva Boga oficirima, pa se odmah okrete ministru, koji mu pruži spremljeno Pravilo službe sa tekstom oficirske zakletve.
Onda jasnim glasom pročita tekst, i zatim izgovori ovo: - U poslednje vreme, a povodom moje odluke da se oženim izabranicom moga srca, počinju se pronositi odvratni glasovi da sa ja nenormalan. ja vas, gospodo oficiri, pozivam da takve glasove energično suzbijete, svesni moga prva da se u moju ličnu stvar niko ne može i ne sme da meša. To je zašto sam vas zvao i sve što sam imao da vam kažem!
Umoran od životaIako po godinama još dovoljno mlad da bi ponovo upravljao zemljom, Milan Obrenović je bio umoran za novu borbu, i to još sa rođenim sinom. On je ostavio da se stvari odvijaju svojim tokom. Vrlo brzo posle ženidbe Aleksandrove, razboleo se i okončao život u Beču, 1901. godine. Kada su posle njegove smrti srpski oficiri preuzeli stvar u svoje ruke, nisu razmišljali da će naposletku zapravo učiniti kraj lozi svog zaštitnika. |
Zaprepašćenje i mučnu tišinu, koja potom nasta, prekide jedan jedini usklik: - Živeo kralj! To je bio artiljerijski pukovnik Pavle Bošković, koji je, istupivši korak napred, ovo uzviknuo. Tada se njemu, ali tek posle, pridružiše još nekoliko starijih oficira, pa se kralj okrete đeneralima, na čijem je čelu stajao Jovan Mišković. On mu pruži ruku, pa to učini još nekolicini, i odmah zatim, bez reči, onim istim energičnim korakom napusti salu.
Ostavljajući Dvor i prolazeći ulicom kroz gomile radoznalog sveta, oficiri se osećahu osramoćeni. Oni su dobro znali da je sav onaj svet polagao u njih najveće nade i bilo im je neugodno. Ali, dok je svet polagao u njih svu nadu, i oni su je polagali jedan u drugoga. Oni su je polagali u kralja Milana".
Kralj Milan je svojevremeno kao komandant Aktivne vojske ulagao iskrene napore da je podigne na evropski stepen i standard, i kao snažna ličnost, postao je idol srpskih oficira. Tih dana je bio u Karlsbadu na lečenju, gde je usput, prema sporazumu sa vladom, pripremao ženidbu svog sina sa princezom od Šaumburg-Lipe.
U međuvremenu je bio obavešten o kraljevoj novoj odluci, ali, umesto da odmah krene za Beograd i pokuša da ga odvrati, Milan je svratio u Beč da se posavetuje, pa je tamo i ostao. Kasnije su njegovi prijatelji pričali da je ruski dvor, koji je preko svog otpravnika poslova Pavla Borisoviča Mansurova podržavao odluku Aleksandra da se ne oženi princezom sa Zapada, uspeo da nagovori Beč, i Milanu otkloni volju da pođe u Srbiju. Tako propade i poslednja nada srpskih oficira, koji su sa pritajenim oduševljenjem očekivali njegov povratak.
Mlađi dižu glas
Napuštajući Dvor u grupicama, mlađi oficiri su počeli slobodnije nego ikada do tada da osuđuju držanje svojih starijih kolega. Nisu se ustezali da napomenu kako su od njih očekivali odvažniji vojnički nastup. Nazivali su ih kukavicama, ističući da se od njih ništa i ne može očekivati, te da oni, mlađi, moraju da misle o tome šta u ovoj sramoti, koja nije mogla da se izbegne, valja činiti. Oficir koji je u ovom napadu na starije drugove prednjačio, bio je pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević, u istoriji poznat pod nadimkom Apis. Bio je to mlad i energičan čovek, koga su smatrali izvorom ne samo vojničkih, nego i ličnih vrlina.