Život sa vukovima: Pašteta kao luksuz

Do Stamenkovića, Zarija (43), Slađane (33), Aleksandra (12), Anastasije (9) i Dragana (4), do zaseoka u Babinoj Poljani, od Vranja ima tačno 43 kilometra. Do jedine kuće na samom kraju sveta može se stići jedino ako je put suv, ako nema kiše. Imali smo sreće, do Vranjske Banje smo stigli brzo, odatle nailazimo na uzak put koji više liči na asfaltnu zakrpu.

Onda nekoliko krivina isprekidanih nanosima peska i sitnim kamenjem od odrona. A onda brana Prvonek i počinje pravo uzbuđenje kad se priđe njenom kraju, gde su brojni pecaroši. Odatle je put širok toliko da auto može da prođe, veliki odroni su svuda po putu i niko ih ne čisti. Odatle do škole u Babinoj Poljani ima još 36 kilometara, a tamo nas čeka Zarije, glava Stamenkovića, školski kurir. Da bi došli do Zarije treba da pređemo još tri reke, Crnu reku, Dve vodenice i Parmačke doline.

Bombona sa omotom Odjednom nastade haos, nema nigde bombone koju smo dali maloj Anastasiji, a ni omota. Pitamo je gde je, a ona kaže probala i bacila, ništa ne valja. Čudimo se, a onda se setismo da je dete bombonu jelo sve sa omotom. Brzo odmotasmo još jednu i nasta oduševljenje.

Protiču reke brze, planinske, a mi idemo nečim nalik na put. Zapravo, zemljanom stazom sa usecima, jarugama i kamenjem. Molimo Boga da "punto" izdrži, inače ćemo ostati u divljini gde telefonskog signala nema.

Škola u pustoši

Sreća nas posluži, nakon dva sata truckanja stižemo do škole. Prvo vidimo veliki spomenik iz NOR-a, pocrneo, načet zubom vremena, samo što se ne sruši. A nekad su, u Titovo vreme, ovde svirala po tri orkestra u isto vreme, a kolo se vilo oko cele škole. Škola velika, oronula, na njoj se klate vrata, posleratna, zidovi popucali, malter otpao... Na ulasku u travom zaraslo dvorište, česma i stari poljski NjC, skovan od dasaka. Na drvenoj klupi ispred škole, pored starog motora tomos sedi Zarije.

Čeka nas sa četvorogodišnjim živahnim dečačićem, njegovim sinom Draganom. Kaže nam da je u stara vremena škola imala po 40 đaka, danas samo jednog, Zarijinu ćerku Anastasiju. Nju podučava učiteljica Gorica Stošić, koja svakog dana dolazi iz sela Ranutovca. Putuje 30-ak kilometara ovom nedođijom. Za Anastasiju, ali i za sve Stamenkoviće ona mnogo više znači od učiteljice. Ona im je jedina veza sa svetom i osoba koja im u svemu pomaže.

Samo brašna da ima - Jedemo šta imamo, iz šerpe. Hleb u jednu ruku, kašiku u drugu, ako ima jela za kašiku. Većinom rukama, odlomiš komad i šta dohvatiš u šerpi.   Omiljena razonoda: Igra sa jarićima   - Juče sam ispekla na plotnu šporeta kromidke (dve glavice crnog luka), i to su deca jela. Slatko im, kako neće, ovde je sve slatko. Molimo Boga samo brašno da nam uvek udeli i nema brige. Ostalo kako je pisano - priča Slađana.

Igra s jarićima

Od škole do kuće Stamenkovića krećemo na svoju odgovornost kolima, iako Zarije kaže da je to nemoguća misija. Mala Anastasija ovaj put prevali peške, za to joj treba oko dva sata. Doduše, nikada ne ide sama. Zarije je uvek prati, jer vukova ima i leti i zimi.

Polazimo i već na prvom uzvišenju, gde su rupe po pola metra, zamalo izginusmo. Kola ostaju zaglavljena, krstimo se obema rukama kad preživesmo. Sa leve strane Besna Kobila i sneg na vrhu, do nje bugaraške planine ogolele od prošlogodišnje paljevine, desno obrisi dolina i siluete planine Koćurac.

Do kuće Stamenkovića nastavljamo ko kako može, neko na motoru, neko peške... Zarije bi da bi nam pokaže put, pa trči ispred nas. Pazimo da ne sletimo u neki ambis.

Bluze nam skroz mokre, što od napora, što od straha. Uz livadsku stazu, pa pored provalije, prođoše još dva sata dok stigosmo do jednog useka na uzvišenju i kuće Stamenkovića.

Slamnati krov

U susret nam trče Anastasija i Aleksandar, umazanog lica, pocrneli od igranja po livadama, u odeći prljavoj, krpljenoj... Za njima pas i mačka. Okrećemo se da vidimo kuću. Pogled pada na na dve kućice od greda ređanih horizontalno, premazanih blatom umešanim sa slamom, i krov je slamnati. Pored njih dve male prostorije, iskovane od dasaka. Tu Zarije čuva motor, njegov spas u ovim vrletima. Jedna od onih građevina pokrivenih slamom je kuća. Sa dvoje niskih vrata i dva prozorčeta. Vrata, skovana od iskrivljenih dasaka, prozori od nekih lajsni sa mutnim staklima.

- Ima 40 centimetara presovane slame na gredama, koje čine osnovu krova. Tu su i dve rupe za čunkove, obezbeđene od požara - pokazuje Zarije.

Unutra jedna prostorija, sa počađavelim i rasljuskanim zidovima, uramljenim slikama, starim satom koji kasni, i nečim zakovanim na zid, nalik na policu. Soba četiri puta, četiri metra i uzan hodnik. U hodniku popustio krov, Zarije kaže prokišnjava, a zimi sneg uđe posred sobe. Tu čuvaju hranu. U velikom buretu, kaci, gde ne dohvata vlaga, stoji brašno, a ostalo, krompir, pasulj i luk vise sa strane.

- To je glavna hrana, a kad dođemo do neke pare tad jedemo suvo. To vole deca, a i mi - kaže Slađana.

Pod suvim podrazumevaju parizer, paštete, eurokrem…...
- Kad pretekne i kobasice, one malo tvrđe, što se ne prže - objašnjava Slavica, koja se sva umazala od rada u štali, oko jedne krave, jedne koze i dva jareta.

Sir ne prave, gde bi sa njim. Voda je kod izvora. Srećom pa se kuća nalazi na 1.300 metara nadmorske visine, pa je hladno, mogu da čuvaju mleko i leti.

- Samo nam mleko čuva decu od boleštine. Nema ni preteranog kupanja, samo u leto kod izvora ili na reci. Upekne se znoj, ali ovde je čist vazduh, pa se ne oseća ko kako miriše. Ne zna se da li vi ili mi poviše smrdimo, zavisi ko kako to oseća i doživljava - govore uglas Zarije i Slađana.

Ipak, kod ovih ljudi nećete videti tugu u očima. Desi se da nemaju šta da jedu, ali deca su vesela, čila, igraju se sa psom i mačkom, valjaju se po travi i prašini, a tek kad iznesu jariće. Ljube ih i miluju kao da su deca.

Bogati ljubavlju

- Nama ljubav ne nedostaje, mi se volimo i više nego što treba - govore Slađana i Zarije. Mala Anastasija, onako stidljivo, šapuće nam da se tata i mama često ljube. Nastaje smeh.

U sobi je na jednom mestu velika rupa, popustilo blato između greda na podu. Ispod je memljiv podrum, ali svi znaju gde je rupa, pa je i noću vešto izbegnu. Sa svih strana su kreveti ili nešto nalik na njih. Skovani od drveta, izdignuti od poda, a na njih nabacano sve i svašta. Da se ušuškaju kad legnu. A legnu čim se smrači i ustaju čim svane. U sredini je furuna sa velikim čunkom, a sa strane šporet za koji se Zarije ne seća kad ga je i kako nabavio. Zimi lože i šporet i furunu, a onda se oko njih okupljaju na malim drvenim stoličicama. Tu uče Aleksandar i Anastasija, pišu na kolenima jer stola nemaju.

Inače, Aleksandar uči u školi u Prvoneku. Tamo stanuje kod rođaka, a vikendom dolazi. Do kuće mu treba nešto više od pet sati planinskog hoda. Polako krećemo nazad u civilizaciju. Planina je, brzo pada mrak, pa je bolje da krenemo natrag. Ispraćajući nas, Slađana uzima drvenu motiku, odlazi da kopa i pripremi zemlju za setvu krompira i pasulja.

- Mora se drvenim alatkama, druge se nema, a ko ima dve krave taj je srećnik, jer ore drvenim, pa i gvozdenim plugom ako ga hoće sreća - kažu domaćini.

Zarije nas prati, idemo peške. Stigosmo do auta zaglavljenog u jaruzi. Nekako ga izgurasmo i nastavljamo dalje. Molimo Boga da opet ne stanemo negde, gledamo u brdo koje je do polovine sklizulo, otcepilo se nakon poslednjih kiša. Zamišljeni stižemo do Prvoneka, prolazeći atare Crne Reke, Korbula i Starog Gloga. Na prvoj krivini, odakle se vidi Banja, neko dobaci: "Mi smo srećni ljudi, retki koji smo videli ne zadnju, nego najzadnju kuću Srbije."