Verujte u bolje sutra i ono će sigurno doći

Jedini đaci: Nemanja i Mihajlo Aleksić sa učiteljem Dejanom

 

" Nadam se da vas moje opredeljenje neće iznenaditi. Volim da nagradim, pomognem, ohrabrim i na ovaj način istaknem pozitivne ljudske vrednosti u životu, kao što su odgovornost, spremnost na obavezivanje, upornost, zahvalnost, skromnost i poštenje! Vrlo dobro znam da je život velika i ne retko vrlo nepravedna borba, prepuna svakojakih iskušenja i mnogobrojnih uspona i padova. Zato se uvek držim parole "Idemo dalje!" Sve to me je podstaklo da uputim 100 evra učitelju Dejanu Popoviću iz Vranja, koji svakog dana prepešači ukupno 18 kilometara, jer od sela Vlasa do Trstena na administrativnoj granici s Kosovom nema autobuske linije. I to samo da bi dvojici đaka održao čas. Zatim, 100 evra njegovim đacima braći Nemanji i Mihajlu Aleksiću, kao i njihovoj sestri Andrijani, a 50 evra Miodragu Mikiću, domaru škole koju pohađaju. Želim im od sveg srca dobro zdravlje, uspeh u radu i iznad svega nadu i veru u bolje sutra u okruženju voljenih i dobrih ljudi."

Razlog zbog koga je ova dugogodišnja dobrotvorka iz Nemačke odlučila da pomoć uputi upravo ovim ljudima, pre svega ogleda se u velikom trpljenju starijih, zarad boljeg sutra ove mile dečice.

Učitelj Dejan Popović do radnog mesta putuje po nekoliko sati, deo puta autobusom, a veći ostatak peške, bez obzira na vremenske uslove. To rado čini, kako bi školskom gradivu podučavao svoja dva đaka, braću Mihajla i Nemanju Aleksića. U školu stiže ujutru, pre 10 sati, gde ga na ulazu veselo dočekuju Mihajlo i Nemanja, kao i školski domar Miodrag Mikić iz Zeljankove mahale. Nastava se odvija u samo jednoj učionici opremljenoj sa dve klupe i stolom za učitelja.

Nemanji, koji pohađa prvi razred i Mihajlu koji je u trećem, takođe ne smeta što svakog dana prepešače po osam kilometara, jer mnogo vole školu koja je jedino mesto gde mogu da razgovaraju sa nekim ko im nije član porodice.

Ova dva marljiva dečaka žive sa ocem Nebojšom, majkom Slavicom, sestrom Andrijanom i bakom Todorom. Andrijana je učenica šestog razreda osnovne škole "20. oktobar" u selu Vlasu.

Otac Nebojša često je odsutan po okolnim šumama gde naporno radi kako bi njegova porodica imala za ono najosnovnije. Skromna dečica se ne žale, zadovoljna su onim što imaju, ali i pored toga rado maštaju o mnogim stvarima koje im nažalost nisu dostupne kao većini njihovih vršnjaka.

 

Uskoro uručenje Kako je želja naših humanih čitalaca za nas zapovest, tako će narednih dana reporteri "Vesti" uručiti donacije darodavke iz Nirnberga onima kojima je namenjena. O tome će dobrotvorka moći da pročita u nekom narednom izdanju našeg lista.  Kod kuće vikendima     Razdvojenost teško pada: Andrijana Aleksić   Sestra Andrijana radnim danima ostaje u Vlasu, jer je devet kilometara pešačenja u jednom pravcu u Trsteno za nju mnogo. Sreća u nevolji je bila ta što Aleksići imaju rođake koji žive u Vlasu, pa Adrijana stanuje kod njih. To joj ponekad teško pada, jer joj najviše nedostaju Nemanja i Mihajlo koji jedva čekaju da im starija sestra dođe kući za vikend.   Krave-mezimice Kad završe sa školskim obavezama, troje najmlađih Aleksića zajedno sa majkom brinu o kravama i svinjama. Imaju tri krave, pa se tačno zna koja je čija mezimica.