"Hvala Koštunici što imamo kuću"

- Ja sam baš iz ovog sela, a suprug Blagota je iz susednog Suvog Grla. Bili smo tamo dok nam nisu zapalili kuću. Do pre godinu dana smo ovde živeli kao podstanari i plaćali kiriju 50 evra mesečno - dodaje ona.
 

Prvi put seme iz Beograda - Ukrali su mi i krave i kola. Mi živimo od uzgoja pšenice i kukuruza, pa prodajemo Šiptarima, jer kome bi drugom. A oni nas ucenjuju. Seme smo sada prvi put dobili od Vlade Srbije i to seme kukuruza, onog za silažu. A šta šalju ti iz Beograda, kome to ide mi ne znamo - kaže Lazar Mojsić.

Porodica Šapić se izdržava od oko 30.000 dinara mesečno. Sin Dejan je prva godina srednje škole u Kosovskoj Mitrovici, odličan je đak i stalno pobeđuje na takmičenjima iz fizike i matematike. Ćerkice Jovana i Milica su u osnovnoj školi "Milun Jakšić" u selu Banje, a Katarina je predškolski uzrast. Kao i mnoge porodice na KiM i ova mora da se "snalazi" za sve -od vode, prevoza, lekova...

Srbi iz opštine Srbica, kako su "Vesti" već pisale, uvređeni su i razočarani jer je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić nedavno izjavio da u toj opštini nema Srba.
Zato meštani tog dreničkog kraja, koji su preživeli najstrašnija divljanja OVK, a ni danas nemaju slobode, od Vučića traže izvinjenje jer ih je, kažu, izbrisao sa lica zemlje, i pozivaju ga da dođe da ih poseti.

- Neka dođe i vidi koliko ovde ima dece - poručuje Vučiću Valentina.
U čitavom tom kraju živi oko 300 Srba, u selu Banje je oko 80 kuća, a od toga tek tri ili četiri albanske.

Rane zarastaju začas Selo Banje je poznato po lekovitim izvorima. Od vode sa vrela rane zarastaju za tili čas. Ali, ako se neko ozbiljnije razboli, to je već problem. - Do lekara u Mitrovici mora da se plati karta 600 dinara. Ako kreneš kolima bez kosovskih tablica ne možeš da mrdneš. Odmah na izlasku iz sela, u Rudniku te dočekaju njihovi policajci, i kreće ispitivanje. Oni tačno znaju da smo mi Srbi, jer naš broj na tablicama počinje sa 03, a njihov sa 02. I tako stalno - priča Valentina Šapić.

Ostali meštani podsećaju da za selo Banje zna svako ko je od Srbice putem krenuo ka Peći, jer se sa puta kao labud beli pravoslavna crkva. Ali, ne čudi ih što su ih svi zaboravili, jer se poslednji izaslanik Beograda, Nebojša Čović u njihovom selu obreo pre deceniju.

- Od tada više niko nije došao. Vulin je prošao ispod sela, ali nije svratio. A mi živimo bedno. Nismo slobodni, ni putem, ni šumom, ni imanje da radimo. Sloboda je zdravlje i da se narod kreće. A mi ne možemo da mrdnemo - kaže Lazar Mojsić (56) koji ni 1999. nije napustio porodični prag u selu Banje, i gde i danas živi sa dve godine mlađim bratom Milinkom u oronulom kućerku.

- Bezbednost je nikakva. Ovde se pljačka i svašta radi. Ja sam 11. aprila bio u rudniku da sačekam zeta koji je dolazio goraždevačkim autobusom. Ispred autoperionice gde sam stao, čovek mi je prišao sa leđa i udario me iz čista mira. Jedva sam se okrenuo da se odbranim. Kada sam otišao u policiju da prijavim, policajci su me ismevali. Kao šta se žališ - udario Srbina, pa šta? Eto, koju bezbednost mi imamo! I nek potpisuju i Vučić i Dačić šta hoće, sve je to džabe... , pričaju ogorčena braća.

I uporno ponavljaju da sve donedavno nikakvu pomoć koja je iz Beograda redovno išla poljoprivrednicima srpske nacionalnosti na KiM nisu dobili.

- Evo, ovde pred našom kapijom je stalno bilo dece, mladeži. Uvek je bilo veselo, a sada tek neko dete da prođe. Mada, opet dok ima škole ima i nade. Mi se iz ove Banje ne pomeramo. Dok je naše crkve, mi selo ne damo. Makar nas svi zauvek zaboravili.