Preživeli iz Dobrovoljačke ulice: Još sanjam zelene marame

Orden kao uteha: Goran Tasić

- Tog maja, u Sarajevu sam se zatekao na redovnom odsluženju vojnog roka, imao sam 18 godina i bio sam na službi u Komandi. Taj 2. maj 1992. godine pamtiću celog života i taj dan slavim kao ličnu slavu Preživljenje, kao i dan kada sam ostao živ 1999. godine na graničnom prelazu Morina na Kosovu i Metohiji. Naravno, ne zapostavljam i našu krsnu slavu Nikoljdan i seosku preslavu Spasovdan - počinje priču Tasić.

U zgradi Doma JNA, bilo ih je desetorica. Tog 1. maja, oko 12 časova, došlo je oko 40 vojnika da ih izvuku.

- Samo što smo krenuli vozilom ka našoj jedinici, zelene beretke su počele da pucaju na nas. Pokušao sam da izađem iz vozila i pobegnem preko ulice u pravcu naših vojnika. Pogodio me je metak u levu ruku i pao sam. Prštala su stakla na sve strane.

- Dovukao sam se nekako do zida, video sam neke vojnike sa zelenim maramama oko glave, ali sam utekao u zgradu. Sutradan, 2. maja kada smo izlazili iz zgrade, spremni da pođemo u kamion kako bismo izašli iz grada, zarobili su nas. Sa ostalim zarobljenicima sam prebačen u jednu fiskulturnu salu na Baščaršiji. U tom napadu poginulo je šest naših vojnika - priča Tasić dok sprema sa suprugom Slađanom, ocem Milanom i majkom Desankom Preživljenje i očekuje goste.

Na Morinu još strašnije

Kao vozač u vojsci zaposlio se 1993. godine. U septembru 1998. dobio je zadatak da vozi džip ka graničnom prelazu Morina na Kosovu i Metohiji.

- Od guste magle jedva se video put. Do mene je bio zastavnik prve klase Milan Bundalo iz sela Žegar kod Obrovca. Iza su sedeli vodnik Slađan Jovanović i vojnici Saša Kostić i Goran Mladenović. Desnim točkom, gde je sedeo zastavnik Bundalo, nagazili smo na protivtenkovsku minu koju su postavili šiptarski teroristi. Začula se strahovita eksplozija. Video sam kako zastavnik leži obliven krvlju bez pola noge. Ceo džip je bio u krvi, slika je bila stravična. Pokušao sam da nastavim vožnju, ali smo levim zadnjim točkom zakačili još jednu minu. Odleteli smo u stranu. Zastavnik je bio mrtav, a mi lakše i teže ranjeni. Uspeli smo da se nekako izvučemo - kaže Tasić.

Tu su i njegovi mezimci: dvanaestogodišnji sin Nemanja i sedmogodišnja ćerka Miljana. Vrpolji se, stalno sanja reči koje je čuo na motoroli jednog vojnika sa vezanom zelenom maramom preko glave.

- Stajao sam do njega. Pitao je nekog, sigurno pretpostavljenog: "Šta da radim sa ovim?" Čuo sam razgovetno: "Šta hoćeš, tvoja volja". Odmakao se od nas, korak-dva, pogledao u mene, video je strah u očima, skrenuo pogled, razmišljao možda pet-deset sekundi, nama se učinilo večnost, a onda naredio: "U kolonu i za mnom" - kaže Tasić.
Oslobođen je posle tri dana u razmeni zarobljenika, organizovanoj na inicijativu kanadskog generala Luisa Mekenzija.

Spasla ga košmara: Goran sa suprugom Slađanom

- Ta tri dana i tri noći ne mogu da zaboravim nikad. Pretili su nam da će nas pobiti kao krmke. Ulazili su, izlazili, uperivali puške u nas, povukli bi oroz, ono prazno škljocanje i sad mi se mota po glavi. Psihički su nas izluđivali. Bio sam skoro dete, nisam verovao kakvih sve ljudi ima. Jedva sam se oporavio - navodi Tasić.

Iz grada je izašao u koloni u kojoj je bio i general Kukanjac.
- Naše vozilo je izašlo, kada su nam rekli da smo na srpskoj strani a tada nisam znao koja i čija je, mnogi su plakali od sreće. Sećam se, uhvatila me neka drhtavica, morao je doktor da interveniše - kaže Tasić.

Imao je noćne košmare, a krizu je uspeo da pobedi zahvaljujući roditeljima i supruzi Slađani.