Nemac upoznao brata i sestre u Srbiji (2): Šajkača i čokanj za srpskog sina

 

Išli su u Hram Sv. Save, šetali su Kalemegdanom, obišli Adu i njene splavove, Mokru Goru ali i Termoelektranu Obrenovac. Naravno, kakvi bi to bili Nemci i Srbi bez fudbala, pa je odlazak na najveći srpski stadion bio pod obavezno.

- Igrali su Crvena zvezda i Srem, ali bitnije od igre i rezultata je to što su im zvezdaši rekli da je Partizanov stadion tek pomoćni Zvezdin teren - šali se jedan od članova brojne porodice

Bošković, okupljene specijalno za dan opraštanja od rođaka iz Nemačke. Upravo strast Pecoldovih prema fudbalu inspirisala je Boškoviće čime da ih daruju.
 

- Moja sestra od tetke dosetila se i kupila je dres srpske reprezentacije, sve sa srpskim državnim grbom na grudima dok je na leđima pisalo "Volfgang 2013". Volfgang ima tri unuke i sve tri treniraju fudbal, toliko u njihovoj porodici vole fudbal - otkriva nam Dragan Bošković, sin deda Voje (81) , Volfgangovog brata po ocu.

Poklonima tu nije bio kraj. U radnji koja prodaje predmete domaće radinosti, kupili su opanke, vunene čarape sa šumadijskim motivima, šajkaču i - čokanjče.

- Sa tim je deda Vito odmah na početku rata odveden u nemačko zarobljeništvo da bi tamo proveo ceo rat. Sa vunenim čarapama i opancima na nogama, šajkačom na glavi i obaveznim čokanjčetom rakije sa kojom je lečio rane i razne boleštine - objašnjava Dragan simboliku darova.

Ni Nemci nisu došli praznih ruku. Svakom od Boškovića, a deda Vito je u Srbiji imao petoro dece, od kojih su u životu pored pomenutog deda Voje i bliznakinje Milka i Milena (76), doneli su poneki poklon, uz obavezni CD o Volfgangovoj životnoj priči. Neobičnoj, jer je nakon penzionisanja, želeći da končano sklopi svoje porodično stablo, od meštana u svom rodnom mestu Kinhajde saznao dobro čuvanu porodičinu tajnu - da mu je biološki otac srpski ratni zarobljenik koji je sa majkom Fridom imao ljubavnu romansu.

Za razliku od Fridine porodice, Vitomir po povratku u Srbiju, nije krio da je u zarobljeništvu ostavio ne jednog već dva potomka, ali do susreta sa ovim drugim sinom nije došlo, jer je posle dopisivanja, on u međuvremenu preminuo.

- Kada sam saznala da je Volfgang naš brat, suze su mi pošle. Muž Dobrivoje mi kaže da me nikada do tada nije video da plače, ali tolika njegova upornost da pronađe oca mi je jednostavno naterala suze na oči - govori Milka, Volfgangova sestra po ocu.
Penzionisani oficir iz Drezdena imao je takođe razloga za suze. I za one kojima je nad grobom oplakivao nikada upoznatog oca Vitomira, ali i za radosnice, jer se nakon tuge zbog smrti sestre u Nemačkoj, neočekivano obreo pred novom porodicom, u početku tako stranom, a za kratko vreme priraslom za srce.

- Volim ovu familiju - poručuje Volfgang s osmehom, očekujući da mu sledeće godine, na njegov 70. rođendan srpski rođaci uzvrate posetu.

 

Pokrio troškove DNK analize Upornost koju je nasledio od majke Nemice, Volfgang je pokazao ne odustajući od potrage za ocem Srbinom. Zahvaljujući i srpskim medijima, javilo se sedmoro familija, spremnih da se utvrdi da li su njihovi očevi imali ljubav u u zarobljeništvu u Nemačkoj. Volfgang je boravak u Srbiji, okončan poslednjeg dana aprila, iskoristio i da većinu njih obiđe, nudeći da plati troškove DNK analize. Tako je stigao i u Sevojno gde ga je ugostila porodica Aleksandra Jovanovića. I Aleksandrov deda Velizar Čolić bio je zarobljenik Trećeg rajha, ali je tek DNK Voje Boškovića zaokružila porodično stablo Volfganga Pecolda.  Dve rupe na kaišu Verovatno su gosti iz Nemačke u svom životu obišli monumentalnije kulturno-istorijske spomenike, nego što su to imali prilike za vreme boravka u Srbiji. Ali ono što nisu mogli da ospore i što su na svakom koraku isticali, to je da se u zemlji njihovog oca i dede sprema najbolje meso. Volfgang se "žalio" da je za četiri dana gošćenja dve rupe na kaišu morao da preskoči.