Tito ga krstio ženskim imenom

Rođen je u selu Veprčani, u oblasti prilepskog Mariova, 1951. godine, a kako ga je krstio Josip Broz saznao je od svojih roditelja.

- Bio sam deveto od trinaestoro dece koliko je rodila moja majka. Tada se posebna pažnja posvećivala natalitetu, pa kada sam se ja rodio pola godine mi nisu davali ime jer je tadašnja vlast imala posebne planove sa mnom. A to je da me krsti predsednik tadašnje SFRJ, Josip Broz, koji mi je i dao ime Borka po makedonskom narodnom heroju Borki Taleskom. Tito je poslao visoke goste na čelu sa Lazarom Koliševskim da me krste i donesu poklone. Predstavnici centralne i lokalne vlasti pešačili su do sela nekoliko sati - prseća se Boševski priče svojih roditelja.

Bombone od maršala

Iako je tokom života, a pogotovo u mladosti imao dosta neprijatnosti zbog svog imena jer su mnogi mislili da se radi o ženskoj osobi, Borka je i danas veoma ponosan na svoje ime, a bogami i na svog kuma. Ipak, tokom godina preturio je preko glave niz dogodovština zbog neobičnog imena. Jednom prilikom u bolnici u Kavadarcima smestili su ga u sobu sa ženama jer su u administraciji, koja je sređivala papire, pomislili da je žensko. On se radi toga nije naljutio već je sa zaposlenima u bolnici zbijao šale na svoj račun.

Godine na birou Ovaj vredan čovek iz Rosomana svoj 25 godina dug radni vek je završio 1997. godine kao stečajni radnik u jednom poljoprivrednom preduzeću. Od tada se redovno prijavljuje na biro rada i čeka penziju, a dotle živi od uzgajanja vinove loze i breskvi.

- I personal i pacijenti su se smejali na moj račun. Zatražio sam mušku sobu, a medicinskim sestrama sam u šali rekao da ne želim da budem u istoj sobi sa ženama - jer su stare. Sutradan me je čak i čistačica zadirkivala pitajući kakav sam ja to muškarac kada nijednu noć ne mogu da provedem u sobi sa ženama.

Dok nam je pričao ovu priču sa lica mu nije silazio osmeh, a smejala se i njegova supruga Topolka, koja je i sama imala nešto da doda.
- Njegovo ime je često unosilo zabunu u naš život. Još kada smo se zavoleli i kada sam roditeljima i rodbini rekla njegovo ime, počeli su da me zadirkuju pitajući kako ću se udati za ženu - veli u šali Topolka.

Njen muž jeste imao nezgodno ime, ali je bio Titovo kumče! Seća se da mu je u mladosti maršal svake godine slao brojne poklone, čokolade i bombone, a čini mu se da još ponekad osetio miris taze samlevene kafe koju su iz Beograda dobijali njegovi roditelji.

- Kada sam završio četvrti razred u seoskoj školi i kada je trebalo da nastavim školovanje, otac mi je umro. Stariji brat je bio u vojsci, u kući su ostale majka i šest sestara, pa je praktično ceo teret pao na moja i pleća drugog brata. On je orao njive, a ja sam čuvao stoku i vodio je na ispašu. Terali su me da učim i nagovarali da ne prekidam školovanje, ali meni je bilo jasno da moram da izdržavam porodicu. Da se nisam brinuo o stoci ne bismo imali šta da jedemo. Zato sam prekinuo školovanje - kaže Borka.

Suze i mistrija

Tito ga nije ostavio na cedilu posle očeve smrti. Iz Beograda su porodici Boševski poslali novčanu pomoć, a sa tim parama je u to vreme puno toga moglo da se kupi. Borka je nastavio naporno da radi, ali dopisivanje sa kumom nije prekidao. Na ispašu je vodio svoju i tuđu stoku, a kada su prodali ovce radio je gde je stigao. Jednom je čak kumu napisao pismo moleći ga da mu pomogne da se zaposli. Tito je to uradio i Borku je zaposlio u jednoj građevinskoj firmi u Rosomanu.

Državni običaj Svakom devetom detetu rođenom u jednoj porodici bivši predsednik SFRJ bio je kum. Posebnih prijema za Titove kumove nije bilo, pa su predsednika uglavnom viđali samo na televiziji i u novinama. Njegovi kumići danas žive širom bivše Jugoslavije, a mnogi su se raštrkali po svetu.

Kontakt sa Titom je nastavio i dok je služio vojsku u Puli. I tamo je svima, vojnicima i starešinama bilo čudno otkud vrhovni komandant oružanih snaga SFRJ da bude kum seljančetu iz Makedonije. Neki su mu poverovali, drugi su bili ubeđeni da laže.

- Još prvog dana služenja JNA pitali su nas ko se s kim dopisuje. Ja sam rekao, jedino sa drugom Titom, koji mi je kum. Misleći da lažem, jedan stariji vodnik me je poslao na raport kod pukovnika. Tek kad je shvatio da mi je Tito zaista kum, rekao mi je da slobodno mogu da se dopisujem. Jednom prilikom Tito je došao u našu kasarnu u Puli. Video sam ga izdaleka, ali nisam mogao da mu priđem i kažem da mi je kum. Imao sam toliko toga da mu kažem, ali nažalost nisam uspeo - jadikuje Borka.

Pre nego što se venčao s izabranicom svoga srca, poželeo je da mu na svadbi bude i kum Tito.

Pokloni i školski pribor Otkako je naučio da čita i piše, on se redovno dopisivao sa svojim kumom. - Da me ne shvatite pogrešno. Ja sam svestan da ta pisma koja sam dobijao nije pisao drug Tito. Ja sam svoja pisma adresirao na njegov kabinet u Beogradu, a iz kabineta su mi u njegovo ime odgovarali i slali poklone. Poslali su mi školski pribor i sve knjige koje su mi bile potrebne za učenje od petog do osmog razreda. Međutim, ja sam Titu napisao da moram prekinuti školovanje jer nema ko drugi osim mene da se brine o mnogočlanoj familiji - kaže Borka.

- Topolka i ja smo ga pozvali na venčanje, ali Tito nije mogao da dođe. To je bilo šest godina pre njegove smrti. Ne ljutim se što nas je odbio. Ja sam ponosan što mi je on kum i što mi je dao ime - veli Borka.

Taj poziv za svadbu je bio i poslednji njegov kontakt sa predsednikom SFRJ.
- Tog dana kada je umro radio sam u jednoj kući, malterisao sam. Kada sam na radiju čuo za njegovu smrt ostavio sam mistriju i počeo da plačem. Bilo mi je veoma teško. Kasnije sam posetio njegov grob - priseća se Borka.

Još mu je krivo što se nikada nije sreo sa čovekom koji mu je dao ime i što više ne postoji Jugoslavija u kojoj se rodio.

- Ponovo ću vam reći, ponosan sam na svog kuma, predsednika i vrhovnog komandanta oružanih snaga nekadašnje SFRJ. Neki ga i danas hvale, drugi kude, a ja ga volim jer me je krstio prvi čovek države koja je gajila bratstvo i jedinstvo. U tom duhu sam odrastao, a i moja supruga Topolka je Srpkinja iz Dimitrovgrada - kaže Borka. Od Tita je dobio malu fotografiju, koju je stavio negde na sigurno, ali nije mogao da je pronađe, a žali što nije sačuvao nijedno pismo koje mu je poslao Tito.