Nevidljivi roditelji (2): Muž mi umro čekajući šest plata

Jovica Velimirović je umro ove godine. Kako njegovi kažu, palo mu je teško, tri dana je bio u komi na aparatima i ispustio dušu. Imao je 45 godina.

- Mnogo beše osećajan, kažemo mu da se ne nervira, nema vajda od toga, ali izgleda da su briga za decu, nemaština i nepravda bile jače od njega. Šta je mogao siromah, svakog jutra kad ustanemo prvo pomislimo zašto tol'ko radimo kad od toga ništa ne izlazi na videlo. Vodu nemamo, živimo u planini, put nikakav, kad padne kiša, ni peške ne može da se prođe - uzdiše Milunka.

Ostala je samohrana majka, ćerka Milena ima 12 godina, sin Miroslav 10. Sa njima je i Jovičin otac Vlada, omalen, povijenih leđa od težačkog rada, s očima usahlih od tuge za izgubljenim sinom. Nekadašnji građevinski radnik po Beogradu gleda u pravcu unučadi, a oni još iščekuju da se otac pojavi i pohvali ih: "Al' smo danas lepi!"

Jovica je sa suprugom Milunkom radio od jutra do mraka. Radili su u pogonu konfekcije Jumko u Golemom Selu, on kao radnik u šivari, a ona u odeljenju za peglanje. Imao je platu 12.500 dinara, a Milunka od 8.000 do 10.000, zavisno od ispunjenja norme. Radili su, ali plate su kasnile.

Prema Milunkinoj računici, celih šest meseci. Kada bi došli s posla, nakon ručka bi se na brzaka latili posla u poljoprivredi od koje su živeli. Imaju tri krave hraniteljke, a za njih je trebalo obezbediti hranu. Radili su na livadama, kosili travu, balirali, skladištili u štalu. Sir nisu pravili, mleko su davali na otkup. Od toga i minimalne penzije oca Vlade se živelo.
- Jovica se bojao kako će biti sutra, a lepo mu kažem - gledaj kako će biti danas, zar ne vidiš dokle je stigla država, a kamoli mi? Do sutra treba vreme, cela godina, bre, moj Jovice, al' ne sluša. Hteo je da uvede vodu, imali smo bunar pred kućom koji je presušio. Otkako nestade vode u bunaru poče da nas obilazi neka nesreća. Prvo se razbole svekrva Slobodanka, zaleže u krevet, muke naše, otac Vlada je šećeraš i tri puta se dnevno šprica. Pre dve godine umre svekrva, a da bismo sproveli red oko sahrane, morali smo da uzmemo kredit od 200.000 dinara. Do Nove godine ga vratismo i Jovica reče da je vreme da se ponovo zadužimo i uvedemo vodu, da se deca i mi kao ljudi jednom okupamo - priča Milunka.

Struja kao sveća Kada je starica umrla, stigla im je i tužba za dug od struje od 20.000 dinara. Morali su da odu u Distribuciju i sklope ugovor da će dug vratiti u 10 jednakih mesečnih rata. - To vratismo, sada gledam imamo novi dug na 25.000 dinara. Neka dođu i iseku struju, ovde u planini uveče je toliko jaka, kao sveća da gori, te deca ne mogu televiziju da gledaju. Čim se smrkne, ležu u krevet, a šta drugo da rade, kad napolju prema šumi zavijaju vukovi - kaže Milunka.   Sahrana na dug - Da nije bilo komšija i kolega, ne bismo mogli Jovicu da sahranimo. Radnici su sakupili 22.000 dinara, ostalo smo se uzajmili od komšija i prijatelja. Ne smem kao Jovica da mislim za sutra, inače sam gotova, jede me visok pritisak, doći će glave od sekiracije - priča Milunka.

Jovica je sa ocem Vladom i komšijama i drugovima uspeo da 300 metara naniže od kuće pronađe izvor vode na metar i po dubine. Vode u izobilju i njegovoj sreći nije bilo kraja.
- Nađoh vodu, rodih se, reče i sve nas izljubi u kući, a ono ispade da ga ona sa'rani. Da bismo uveli vodu u kuću, trebalo je da kupimo 300 metara creva i isto toliko kabla za struju, pa da prisredimo jedno odeljenje kao kupatilo. Računali smo, bez 1.000 evra to ne bismo mogli da završimo - navodi Milunka.

Jovica je bio uporan, govorio da čim podignu šest zaostalih plata, pošto imaju dozvoljeni minus, uzeće sve što mogu i plus čekove i posao će biti završen.
- Petak beše, 22. mart, javiše nam da su plate legle i da možemo da ih podignemo u Vranju, u Poštansku štedionicu gde smo imali otvoren račun. Meni nije bilo dobro poslednjih nekoliko dana, ubi me visok pritisak. Jovicu uhvati grip, nedelju dana se špricao i primao infuziju u ambulanti u susednom Vlasu. Bio je i šećeraš, dva puta se dnevno špricao, ali to mu nije smetalo da radi za trojicu. Zbog visokog pritiska uzela sam uput za internu ambulantu u vranjskoj bolnici, a taman se uklopilo da odem na pregled i da podignemo plate i čekove. Ja kod lekara, a Jovica u Poštansku štedionicu - priča Milunka.

Nakon nekog vremena, ona je došla na red za pregled, a onda je naišao Jovica, nervozan jer pare još nisu legle. Trebalo je da se vrate kući u planinu bez obavljenog posla, kupovine creva i kabla. Seo je na stolicu u čekaonicu i stropoštao se.
- Čula sam kako ljudi viču: "Brzo kolica za prevoz, čovek umire!" Imala sam neki predosećaj da je to moj Jovica. Izletim iz ordinacije, a on naslonjen, gleda me, i tiho zbori, kao da valja jezikom: "Pazi na decu" i poče da gubi svest.

Kolica nije bilo, pa ga ljudi prenesoše teškom mukom do internog. Tamo ga odmah primiše, uslediše pregledi i pravac na aparatima. Rekoše mi da idem kući, vikend je. Dva noći sam sanjala kukavice kako obleću kuću i silom žele da uđu kroz prozore. Jurim ih, a one navalile. U ponedeljak, u pola sedam ujutru javiše da je Jovica umro. Zakukaše crne kukavice, kao pištalice odjekivahu okolinom, zavi nam se kuća u crno. Samo na jedno mislim, kako ću ovu dečicu da izvedem na put? Od države nema bože pomozi.

Moraće da prodaju krave, možda ostave jednu koliko da ima mleka za decu. Nema više ko da radi. Jovičin grob taze, nedavno mu davali sedmodnevni pomen.