Knez Milan čudna pojava

Naime, kada je knez Milan pošao na put u Pariz, Ristić ga nije pratio, nego je za to odredio Filipa Hristića, svog pašenoga i, kako je mislio, čoveka od poverenja. Ali, pašenog je osećao da Ristić više nije u kneževoj milosti, pa je rešio da iz svega izvuče korist. Zato je tokom puta toliko ocrnio predsednika vlade, da je još tada knez odlučio da ga smeni, odmah po povratku u Beograd.

Stari politički lisac je osetio šta mu se sprema. Ne bi li isprobao kneževe namere, sam je ponudio ostavku, računajući da ga Milan neće smeniti kako ne bi izazvao krizu u vladi i u državi. Prevario se. Knez je sa olakšanjem prihvatio Ristićevu ostavku i konačno za sobom ostavio namesnički režim. Za Srbiju je počelo novo razdoblje, a ono je uslovilo i prestrojavanje u obaveštajnoj službi.

Knez Milan se pažljivije nego njegovi prethodnici zanimao za državne poslove. Odlično je govorio francuski jezik, voleo je da piše i važio je za odličnog stilistu. Ovim svojim darovitostima je činio najjači utisak kada se u putovanjima sastajao sa vladarima i državnicima. Iako nerado, knezom je morao da se oduševi i najgrlatiji srpski opozicionar Aćim Čumić.

On je svedočio: "Knez je čudnovata pojava. Pri savetu ume da napravi najfinije distinkcije, ulazi u dubinu predmeta, s neodoljivom logikom razlaže stvar, i... dok mi džakamo i prepiremo se, napiše čitavu besedu." Milan Obrenović nije bio pod lupom samo domaćih političara, nego i stranih.

Austrijski konzul u Beogradu Bendžamin Kalaj isticao je Milanove mane, lakomislenost nasleđenu od majke, despotsku ćud sličnu onoj koju je imao njegov deda Miloš, ali je u isto vreme zaključivao da su njegove duhovne sposobnosti "visoke i neobične".