Jedan uranijumski metak doneo nam 1.600 tumora

Nismo iskoristili priliku da očistimo zemlju od radioaktivnih čestica. Zato sada jedemo zatrovanu hranu.

"Zona uranijumske radioaktivnosti obuhvatila je i površinu livada, pašnjaka, njiva i puta, udaljene, na pojedinim mestima, oko 50 metara vazdušnom linijom od prvih kuća", kaže za "S media" portal dr Mirjana Stojanović, pomoćnik direktora za nauku i QMS Instituta za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina. Ona objašnjava da je saniranje obuhvatilo sakupljanje zaostalih projektila i skidanje površinskih slojeva zemljišta, a visoko rizični lokaliteti su propisno obeleženi.

Međutim, vrlo brzo su na tim mestima ograde uklonjene, a na radioaktivnim livadama se napasala stoka. Čak su zidani i objekti!

Dr Mirjana Stojanović seća se "Utiska nedelje" iz 2011. godine kada nam je hrvatska novinarka Vedrana Rudan "održala lekciju o nacionalnom prioritetu".

"U Srbiji se uopšte ne priča o tome koliko Srba godišnje umire od raka nakon bombardovanja Srbije i Kosova osiromašenim uranijumom. Postoje kod vas istraživanja, to su učinili beogradski veterinari da, od kad ste bombardovani, umire sedam puta više pasa nego pre rata. Dakle, u Srbiji postoji podatak koliko umire pasa više nego pre rata, ali ne postoji podatak koliko umire Srba više nego pre rata od raka, iako umirete u zastrašujućim brojkama!"
Rudan je prokomentarisala i potez gospođe Lin Montgomeri neposredno posle bombardovanja:
"Tu sliku možete sigurno naći negde u arhivi - gde je ona sebi na krilo stavila srpsko dete, ćelavo od leukemije i od hemioterapije, i tražila od Srba da pomognu u njegovom lečenju. Takav sramotni cinizam se retko viđa..."

Stojanović otkriva da je sakupljen radioaktivni materijal uskladišten, a "koja je sudbina projektila koji su promašili cilj i prodrli u zemlju, nema zvaničnih izjava".

"Kao član UNEP-ove komisije na programu UN za čovekovu okolinu, obišli smo neke od 'crnih tačaka', odnosno gradove koji su za vreme bombardovanja pretrpeli najveću kontaminaciju životne sredine: Pančevo, Bor, Šabac, Lazarevac... Po svom karakteru i obimu, bio je to u svetu do tada nezabeležen primer ekološkog rata", tvrdi dr Stojanović.

Posle ispaljivanja oko 10 odsto mase projektila sagori pri letu. Prilikom udara u metu, od 18 do 70 odsto tela municije se zapali i oksiduje u plamenu. Ovakva municija lako prodire i kroz čelik debljine 9 cm, a kamoli kroz zemljište!

"Osnovna opasnost za životnu sredinu potiče od uranijumskih čestica u vazduhu. One se mogu rasprostirati do oko 5 km od mesta pogotka. U početnoj fazi najviše ih ima u vazduhu, a kasnije u zemljištu i u vodi", objašnjava dr Stojanović.

Kada projektil promaši metu, manja količina uranijuma se oslobađa u vazduhu, dok 90 odsto ovog radioaktivnog otpada završi u zemljištu. U zavisnosti od sastava zemljišta i od dubine proboja radioaktivne municije, uran se prenosi i tako dolazi do biljaka i životinja. Sledeća karika u lancu je - čovek.

Svetska iskustva govore da se od iznosa neophodnih za čišćenje zemljišta - vrti u glavi! Primera radi, Irak je procenio da čišćenje po lokaciji košta od 100.000 do 150.000 dolara. Jeftiniji način čišćenja prirode od osiromašenog uranijuma je sadnja biljaka koje su "usisivači" radioaktivnih čestica. Ovakav način borbe je, otkriva dr Stojanović, 50 do 75 odsto jeftiniji od konvencionalnih tehnologija. Ali, Srbija nije iskoristila ni tu mogućnost!

Cilj korišćenja osiromašenog uranijuma bio je da se uništi što veći broj tenkova. Zbog toga je bilo oko 100 letačkih misija sa avionima A-10 sa topovima koji mogu da ispale 4.200 metaka u minuti.

"Prema nama dostupnim podacima, NATO je ovakvom municijom gađao nešto više od 300 tenkova. Svaki treći metak bio je punjen osiromašenim uranijumom", tvrdi dr Mirjana Stojanović.

Ona dodaje da su italijanski onkolozi upozoravali da svaki ispaljeni projektil ima "potencijal" od 1.600 malignih oboljenja!

"Predlagali smo da u Srbiji proizvedemo materijal za čišćenje zemljišta od osiromašenog uranijuma, jer je naša zemlja bogata fosfatom koji bi bio osnova tog proizvoda. Međutim, Ministarstvo životne sredine nije imalo sluha za tu ideju. Tako je propala mogućnost da za manje novca, a uz sadnju biljaka koje bi potpomogle čišćenje, obavimo dekontaminaciju", otkriva dr Stojanović.

Ono što dodatno zbunjuje je činjenica da biljke koje akumuliraju uranijum i te kako uspevaju na našem tlu. Reč je, navodi dr Stojanović, o kupusu, kukuruzu, slačici, suncokretu i dvema vrstama drveća – topoli i hrastu. Ali, mi ne samo da nismo iskoristili najjednostavniji i najjeftiniji način dekontaminacije zemljišta od uranijuma, nego 14 godina nismo dobili odgovore na osnovna pitanja.

Zašto je Srbija bila uzdržana prilikom glasanja u UN o tome da li municija sa osiromašenim uranijumom treba da ostane u arsenalima velikih sila? Odgovora nema. Postavlja se i pitanje odgovornosti onih koji su svesno upotrebljavali takvo oružje. Odgovora nema.