Dijaspora bez podrške Srbije

Danas u njemu živi oko 2.500 stanovnika, u oko 600 velelepnih kuća, od kojih nijedna nije manja od 300 kvadrata. Statistika još kaže da je iz svakog šetonjskog domaćinstva najmanje dvoje ljudi radilo i radi u inostranstvu, makar neko izvesno vreme. Zato je kupovna moć ljudi Šetonja velika, ali žitelji se žale da više ništa nije kao pre.

- Teškom mukom su prvo moj deda Ivan i baba Dobrila otišli iz Šetonja u pečalbu, u Minhen i tamo stekli nemačku penziju. Nešto kasnije se i moj otac Božidar ohrabrio i krenuo u beli svet početkom 90-ih da isproba radnu sreću u Beču.

- Naime, pre toga, nekoliko godina ranije, otac Božidar je započeo posao sa keteringom, iznajmljivanjem šatora, a prvo smo otvorili fotografsku radnju. Kad sam dovoljno poodrastao tata me je uveo u posao. Posle nekog vremena, kad je stekao dovoljno poverenja u moj rad, spretnost i umeće, tata se zaputio u Austriju - priseća se 40-godišnji Slađan Ilić, jedan od vlasnika Olimpik bazena, hotelskog kompleksa smeštenog nekoliko kilometara od Petrovca na Mlavi, na magistralnom putu Petrovac-Bor.

- Posao sa šatorima, keteringom i svim onim što podrazumeva dobra slavlja, pa i za fotografisanje i snimanje slavlja, počeli smo u dobro vreme. Stalno smo ulagali u posao i bili savremeniji, korak ispred ostalih, pa je kao logičan sled sve to preraslo u ovaj naš najveći poslovni zalogaj, Olimpik - priča Slađan, dodajući da im je dan od 24 sata kratak. U današnji posao su se, kažu, upustili svesni rizika i neizvesnosti još 2005. godine, kad su otvorili prvi veliki bazen, 2006. su otvorili veliku salu za proslave, a nekoliko godina kasnije su nastavili da se proširuju tako da su se danas upisali u uspešne hotelijere ovog kraja.

- Imamo osam soba sa kapacitetom do 24 osobe, a sala za slavlja u donjem delu hotela prima oko 400 ljudi, dok banket-sala na gornjem spratu objekta od nekoliko stotina kvadrata ima kapacitet za 150 osoba. Naše ambicije ne završavaju ovde. Nastavljamo s razvijanjem dalje, ali iskreno, sve nam je teže - kaže stariji Ilić, otac Božidar, objašnjavajući da su se vremena promenila.

Zlatna vremena na fotografijama - Nije bilo lako organizovanje velikih proslava, svadbi, ispraćaja u vojsku, krštenja, punoletstava. Bila su to ozbiljna slavlja koja su trajala tri-četiri dana sa najmanje 400 gostiju, a bilo je i proslava sa 1.000 zvanica. Zlatna vremena su prošla, iza njih su ostale samo naše fotografije. Od pre nekoliko godina sve je to mnogo skromnije, što zbog krize, a što zbog interesovanja mladih koji imaju drugačije prohteve - kaže Božidar. Najveće slavlje u Ždrelu - Naše najveće veselje koje smo organizovali bilo je 2003. godine. Trebalo je ugostiti 1.300 zvanica, domaćini su bili iz sela Ždrela. Kako bi sve bilo savršeno, muzika je svirala sve vreme svadbe. Sve je teklo kao pod konac. Na kraju su svi bili zadovoljni, domaćini, gosti, a i mi, koji smo na kraju popadali na nos od posla - seća se Slađan.

- Teško se danas radi i stiče. Država nas ograničava, birokratija je glomazna, a mi ni dan-danas ne znamo koliko smo uložili novca u sve ovo jer ne smemo da podvlačimo crtu - mudro zbori Božidar.

- Kako se živi danas u Srbiji, ne bih savetovao našima iz rasejanja da razmišljaju o poslovanju u zavičaju jer će ih umesto majke otadžbine sačekati maćeha, pravno neuređena država! Ljudi iz rasejanja za bilo kakva ulaganja nemaju pravu podršku države, pa se postavlja pitanje zašto bi rizikovali sa mukom stečenim novcem? Ovde nemaju garancije da će ono što su stekli i da oplode - iskren je Slađan, ali dodaje da je njemu bilo relativno lako da se prilagodi srpskom poslovanju, jer nikad nije radio u inostranstvu.