Mrtav kapital dijaspore
- Najveći dijasporski problem je takozvani mrtav kapital, zarobljene pare u zidinama dvoraca, ili potrošene na savremenu poljoprivrednu mehanizaciju, koju niko ne koristi, a ako se i vrate kao ino-penzioneri, nemaju snage, a ni novca da održavaju ono što su stekli - kaže koordinator opštinske kancelarije za ekonomski razvoj i saradnju dijaspore iz Petrovca na Mlavi, 42-godišnji Draško Miljković, koji se nada da će svoje ideje o unapređenju dijasporskih investicija u rodni zavičaj, Petrovac na Mlavi da sprovede u delo.
- Moj cilj je da unapredim odnos dijaspore i lokalne samouprave tako što mi kao opština treba da usmeravamo naše gastarbajtere na investiranje u privredu Petrovca na Mlavi, kako bi naši gastosi povećali svoj kapital stečen u zemljama Zapadne Evrope - kaže ovaj mladi čovek i sam dijasporski unuk, ali i sin.
- Moji su takođe, već druga generacija u Beču. Tamo su davnih godina kupili velelepnu kuću, sličnu ovoj ovde u rodnom selu Dubočki. Međutim, odmalena sam znao da neću da im se priključim u pečalbi, ali ne iz lenjosti, već iz želje da ostanem na rodnoj grudi, ali ne kao izdržavano lice. Ono što su oni sticali u tuđini, trudio sam se da oplodim u rodnoj Dubočki, selu nadomak Petrovca na Mlavi. Bilo je tu i sukoba mišljenja između mojih i mene, ali pobeđivala je dobra investiciona ideja, jer su me moji podržavali. Dakle, novac dobijen od njih, ulagao se u posao, a ne u kupovinu automobila, opijanje i bahaćenje, što je postala praksa dijasporske dece ovog kraj - kaže sagovornik "Vesti".
- Kroz rad u kancelariji za saradnju sa dijasporom, pokušavam da promenim loše navike, ali i sistem razmišljanja ljudi u Srbiji, ali i iz rasejanja. Naši gastosi, treba da nauče da u Petrovcu na Mlavi imaju nekoga ko će da sasluša sve njihove dileme i pitanja i da zajednički pronađemo prava rešenja i oplodimo njihov stečeni kapital - kaže Draško objašnjavajući kako su dijasporci u inostranstvu vredni i radni ljudi, ali nedovoljno shvaćeni u svojoj otadžbini.
- Oni u tuđini rade u savremenim fabrikama, znaju više od nas iz Srbije, pa je trenutak da svoje umeće i znanje podele sa nama u rodnom kraju, u ime sopstvenih interesa, uvećanja stečenog kapitala. Takođe je važno da i dijasporska deca promene način razmišljanja. Baba i deda im sazidali kuću i pomoćne odaje, napunili ih, a kupili im i najsavremeniju poljoprivrednu mehanizaciju, a roditelji iz "belog sveta" nastavili tamo gde su njihovi stari stali, pa deci, za svaki slučaj, dokupili još koju njivu, sazidali još jednu kuću, bližu gradu, obezbedili i stan, zlu ne trebalo, pa dokupili i novi auto, poslali ih na letovanje, zimovanje, a tu su i redovne mesečne apanaže, šta je to nego upropašćavanje sopstvene dece iz najboljih namera - upozorava Draško na surovu stvarnost koja vlada u ovoj varoši. 
- Šta kad dijasporske apanaže presuše, jer niko nije večan, pa ni roditelji! Od čega će dijasporski sinovi, zreli ljudi da prehrane svoje porodice navikle na lagodan i raskošan život? Hoće li oni tada da rasprodaju ono što su njihovi roditelji sticali - pitanje je koje pokreće ovog mladog i ambicioznog čoveka.
Kršten sa sinovima
|