Kina pravi naciju genija

Kineski naučnici sakupili su DNK uzorke od više od 2.000 najpametnijih ljudi na svetu i trenutno vrše sekvenciranje njihovih genoma u pokušaju da identifikuju alele koje su zaslužne za ljudsku inteligenciju i čini se da nisu daleko od njihovog otkrivanja.

Kada alele budu identifikovane, skeniranje embriona omogućiće roditeljima da izaberu najpametniji zigot i potencijalno povećaju IQ svake naredne generacije za 5 do 15 poena.

Evolucioni psiholog Džefri Miler jedan je od 2.000 osoba koje su donirale svoj DNK.

Novinar magazina Vice rešio je da sazna nešto više o ovom kineskom programu i tome šta budućnost donosi deci u ovoj zemlji.

Da li Kina ima istoriju bavljenja eugenikom?

Čim je Deng Sjaoping došao na vlast kasnih 70-ih godina prošlog veka, pomerio je fokus sa organizovanja ekonomije na organizovanje kvaliteta i kvantiteta stanovništva. Tokom 90-ih godina počeli su da obavljaju opširna prenatalna testiranja u potrazi za defektima kod beba uz pomoć ultra zvuka, a nedavno su počeli da troše velike količine novca na istraživanje ljudske genetike kako bi otkrili koji geni čine ljude pametnijim.

Šta znate o BGI Šenženu, centru gde se sprovode ova istraživanja?

To je najveći centar za genetska istraživanja u Kini a mislim i na svetu. Naučnici centra se ne bave samo ljudskom genetikom već i genetikom biljaka i životinja, zapravo svim stvarima koje bi mogle da budu relevantne ili interesantne za nauku.

Da li kontaktirate sa njima?

Pre par dana sam dobio mejl od njih u kom me obaveštavaju da su završili sekvenciranje genoma koji sam i ja priložio i da će rezultati uskoro biti dostupni.

Kako je izgledao proces odabira kandidata?

Čini se da su najviše bili zainteresovani za osobe iz Evrope i Kine. Regrutovanje su uglavnom vršili na naučnim konferencijama ili putem preporuke. Jedino je bilo potrebno da dokažete da ste zaista pametni koliko se priča.

Kako će ovo istraživanje biti korišćeno?

Jednom kada dobijete potrebnu informaciju i oplođeno jajašce podeljeno na ćelije, moći ćete da izvršite testove na ćelijama kako bi utvrdili potencijalnu inteligenciju osobe koja će biti rođena.

Šta to znači običnim ljudima?

Svaki par bi u teoriji mogao da u laboratoriji oplodi nekoliko jaja od tatine sperme i majčinih jajašca. Potom, možete da testirate brojne embrione i analizirate koji će od njih najpametniji. Dete bi pripadalo tom paru kao i da su ga začeli prirodnim putem, ali bi bilo najpametnije ukoliko bi oni napravili 100 dece.

I tokom nekoliko generacija mogli bi eksponencijalno da podižete inteligenciju cele nacije?

Tačno tako. Čak i ako ovaj proces pojača inteligenciju deteta za svega nekoliko poena, to je ogromna razlika u ekonomskoj produktivnosti, kompetitivnosti zemlje, u načina na koji se vode poslovi i koliko je inovativna ekonomija.

Da li bi sve ovo moglo da dovede do nečeg zlokobnijeg?

Ovaj vid istraživanja potencijalno otvara vrata za genetski inženjering u budućnosti, ali bi trebalo da prođe puno vremena kako bi on postao praktičan.

Kada bi ova analiza embriona mogla da počne da se primenjuje masovno?

Od upotrebe tehnologije do skeniranja embriona moglo bi da prođe pet do deset godina, ali bi moglo da prođe i svega par godina. Sve zavisi od toga koliko su naučnici motivisani.

Da li bi ovaj proces mogao da se ponovi sa drugim karakteristikama, fizičkim izgledom recimo?

Apsolutno. Zapravo, to bi bilo znatno lakše učiniti nego što je to slučaj sa inteligencijom. Znamo da inteligencija zavisi od velikog broja gena, dok fizičke crte, poput boje očiju ili kose, zavise od svega par njih. Stvari poput izgleda tela mnogo je lakše promeniti, fizička atraktivnost bi bila prilično teška dok karakteristike ličnost možemo lakše preurediti od inteligencije – koliko je neko vredan, impulsivan ili liberalan.

Kako se istraživanja drugih zemalja porede sa ovim?

Ostatak sveta poprilično zaostaje za Kinom. Posedujemo identične tehničke mogućnosti, ali oni sakupljaju podatke na znatno većem uzorku i znatno brže transformišu naučna otkrića u državnu politiku i potrošačku genetiku od nas. Ukoliko pogledamo našu tehniku i nauku, i mi bi trebalo da radimo sve ovo, ali to ne radimo.

Zašto ne?

Postoje određeni ideološki problemi kod naučnika koji bi sasvim sigurno isplivali na površinu: „Ne bi trebalo da se mešamo u stvari za koje je zadužena priroda, ne bi trebalo da se igramo Boga...“ Za razliku od nas, u Kini bi 95 odsto naučnika reklo: "Zašto da ne, zašto ne bismo učinili decu pametnijom, srećnijom i zdravijom!“.

Šta još Kina radi, a mi ne?

Kina investira velike količine novca u obrazovanje, u kreativne procese učenja, stvaraju sisteme univerziteta i šalju stotine hiljada studenata u Ameriku i Evropu kako bi videli kako naši obrazovni sistemi funkcionišu kako bi svoje školstvo podigli na taj nivo.