Dete mi zaklali, a nemam ni za spomenik

DRŽAVA NE ŠPMAŽE CIVILNE ŽRTVE RATA: Rada Dragičević

Da apsurd bude još veći, zbog skandalozne nebrige i nehumanosti nadležnih u Republici Srpskoj, ona će najverovatnije podići kredit kako bi, umesto države, postavila spomenik kćerki stradaloj u monstruoznom događaju pre 21 godine.

- Septembra prošle godine sam napokon uspela da prenesem Mirjanine ostatke iz Ilijaša na Vojničko groblje u Sokocu. Pokopali smo je uz pravoslavne običaje pet dana pre njenog rođendana. Ali, i to bih sve sama morala da platim, da se nije našla Boračka organizacija i dala novac umesto mene. Mnogo im hvala na tome. Na sahrani moje Mirjane svi su mi obećali da će mi pomoći i da joj se napravi i spomenik i da će mi zaposliti sina, ali, evo, već šest meseci obijam pragove raznih kancelarija. Ili se ti ljudi više ne javljaju na telefone, ili sekretarice strpljivo zapišu moje ime ili me strpljivo saslušaju i na kraju kažu: "Izvinite, ali ne možemo da vam pomognemo, jer je Mirjana civilna žrtva rata, a RS još nije donela zakon kojim se to rešava."

Mesto sahrane Mirjane Dragičević

Više nemam snage da obigravam po Srpskoj i da nanovo pričam svoju muku. Pokušaću da podignem kredit i sama podignem spomenik kćerki kako znam i kako umem - priča ova hrabra žena koja u Vlasenici živi kao podstanar sa nezaposlenim sinom Jankom (30) i još živim roditeljima.

Da bi prehranila i sebe i njih, ova žena već 12 godina radi kao konobarica u jednoj neuglednoj kafani na ulazu u Han Pijesak.

BRAT I SESTRA NA POČETKU RATA: Janko i Mirjana Dragičević

- Zahvaljujući Ministarstvu izbeglica i raseljenih lica, Vlada RS od pre neku godinu mi plaća jednosoban stan, a ja samo struju i grejanje, oko 30-ak evra. Telefon sam odjavila, nemam i za to. Živimo od te moje plate od 250 konvertibilnih maraka i 75 maraka koje dobijam na ime kćerke i to je sve. Ne znam koga sam sve kumila i molila da mi barem zaposle sina koji je završio za automehaničara, ali svi okreću glavu. Mići Kraljeviću, poslaniku u Skupštini RS, sam se obraćala 177 puta da zaposli mene ili sina. Nikad me primio nije - priča ova hrabra žena koja je preživela pravi pakao, zbog čega joj dan ne počinje bez lekova za smirenje. Nije ni čudo.

Dragičevići su 28. decembra 1992. godine živeli u Donjoj Bioči kod Ilijaša kada su u njihovo selo upali mudžahedini iz tadašnjeg drugog bataljona Sedme muslimanske brigade. Mudžahedini su paleći selo upali u kuću u kojoj je Rada živela sa tetkom i decom. Kćerku Mirjanu (9) su silovali, pa zaklali, dok su Radu izrešetali, ali je čudom ostala živa. Sina Janka (koji je tada imao 10 godina) na svu sreću nisu videli, jer se sakrio ispod kreveta.

Ovaj zločin nikada niko nije procesuiralo ni Tužilaštvo BiH, ni Haški tribunal, iako je Centar javne bezbednosti Istočno Sarajevo još 2005. godine podneo izveštaj protiv 11 lica za koje se sumnja da su učestvovali ili komandovali napadom na Donju Bioču.
Tokom tog napada, uz devetogodišnju Mirjanu, ubijeno još dvoje civila: Nikola Mićić i Lenka Skoko.

Film o Mirjani

Ova, potpuno neverovatna i poražavajuća priča se ne završava samo nebrigom države. Užasna priča je 2005. godine pretočena u 12-minutni, dokumentarni film "Mirjana" koji je pobedio na festivalu u Milanu, a Rada Dragičević je sasvim slučajno saznala da se DVD prodaje po ceni od 2,5 evra.

- Šokirala sam se kada sam videla. Kupila sam DVD i odmah pozvala tog novinara. On je tvrdio da sa tim nema ništa. Pa ko onda unovčava moju muku - pita se Rada Dragičević.

Izbeglištvo

Kako život samo može da udesi, tako se i Rada sa sinom, pre Vlasenice tokom rata potucala po celoj Republici Srpskoj.

- Iz Ilijaša sam izbegla u Miliće, a zatim u Derventu. Tu sam plaćala kiriju 150 maraka, a niko nije hteo da me zaposli ni kao čistačicu. Janko tada dva meseca nije išao u školu jer nije imao patike da obuje - plače ova hrabra žena.

Bez nade

Rada Dragičević kaže da se više ničemu ne nada, a da umesto svetla na kraju tunela vidi još gore crnilo.

- Čemu da se nadam kada sam prešla pedesetu. Ko će me sada kao radnika? Pritom, nemam ni zdravstvene knjižice, pa i ne idem doktoru. Nemam para da se sada razbolim. Pred sobom ne da vidim neku nadu, već vidim da mi samo može biti još gore - kaže Rada Dragičević.

Zverstva mudžahedina

Ubistvo i silovanje Mirjane Dragičević je jedan od prvih ratnih zločina koje su mudžahedini počinili tokom rata u BiH. Prema izveštaju MUP RS tih zločina je bilo i na području oko Konjica, u srednjoj Bosni, ali i u Vozući gde su pokazivali ekstremni sadizam prema zarobljenicima. Međutim, do sada nijedan ovakav slučaj nije procesuiran.