Posle Iraka, SAD oprezne po pitanju vojnih sukoba
Operacija u Iraku omogućila je SAD da svrgnu Sadama Huseina, ali je odnela 4.500 života vojnika, troškovi invazije dostigli su 1.000 milijardi dolara. Invazija je pokazala i ograničenja američke vojne moći i kapaciteta da nametne demokratski režim na Bliskom istoku, kažu analitičari.
"Čak i ne razmatrajući da li je istinska demokratija održiva i trajna (na Bliskom istoku), SAD nisu izvukle nijednu stratešku korist o rata u Iraku", ocenio je Ramzi Mardini iz bejrutskog Instituta za strateške studije o Iraku.
U vreme "arapskog proleća", političari u Vašingtonu su nastojali da po svaku cenu ne ponove katastrofalne greške iz američko-britanske intervencije u martu 2003. u Iraku.
"Iskustvo iz Iraka naučilo je SAD da obrate pažnju i na najmanji pogrešan korak", kaže Stiven Hajdeman, savetnik za Bliski istok u vašingtonskom Institutu za mir.
Bivši zamenik američkog sekretara za odbranu Pol Volfovic kaže da je "potpuno logično da Obamina administracija ne želi ništa da uradi što može da dovede do ponavljanja iračke invazije".
"I niko se za to ne zalaže", napisao je nedavno u članku za Vol strit džornal Volfovic, inače, pristalica rata protiv Sadama Huseina.
Deceniju kasnije, SAD su ponovo suočene s jednim diktatorom, sirijskim predsednikom Bašarom al-Asadom koji je optužen za posedovanje hemijskog oružja, koji ubija sopstveni narod i ima podršku, kako navode u Vašingtonu, terorista poput Hezbolaha.
Međutim, posle dve godina sukoba u kojem je poginulo više od 70.000 ljudi, čak i najveći američki pobornici rata uzdržavaju se od poziva na direktno naoružavanje sirijskih pobunjenika, čak i na uspostavljanje zone zabrane leta. Američki predsednik Barak Obama odbija da naoružava opoziciju u Damasku iako Amerikanci podržavaju direktnu pomoć u hrani i lekovima pobunjenicima na terenu.
Američka vlada bila je u leto 2012. podeljena po tom pitanju, a tadašnja državna sekretarka Hilari Klinton i šef obaveštajne službe CIA Dejvid Petreus uzaludno su tražili da Bela kuća naoruža pobunjenike. Čak i kad je reč o Iranu, Obamina administracija čini sve kako bi izbegla vojnu akciju i ima strategiju "dva koloseka", odnosno, kombinuje ekonomske sankcije i diplomatske pregovore s Teheranom.
Spoljna politika predsednika Obame ostaje obeležena povlačenjem iz Iraka 2011. i iz Avganistana koje je predviđeno do kraja 2014. godine. Kad je reč o Maliju, Vašington je odbio da kroči u pustinju i zadovoljava se pružanjem logističke podrške francuskoj vojsci. SAD su takođe bile zadovoljne što nisu bile u prvoj liniji u Libiji 2011. iako su praktično dale najveći doprinos operaciji NATO za svrgavanje Moamera Gadafija.
"Moramo biti veoma pažljivi da ne srljamo u situacije koje ne razumemo i čije su posledice nepredvidive", kaže Kristofer Hil, američki ambasador u Iraku između 2009. i 2010. godine.