"Otpevao sam sve što sam želeo"

Ovaj rođeni Zrenjaninac započeo je karijeru daleko od njujorškog sjaja i raskoši - u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Odatle se, na preporuku profesorke Biserke Cvejić, 1997. godine preselio u Frankfurt, gde je dobio angažman u tamošnjoj gradskoj operi. Iz Frankfurta, gde sada žive njegova supruga i sinovi, došao je u Njujork i tim profesionalnim potezom ostvario san svakog pevača.

- U Metropoliten operi sam prvi put nastupio 2006. godine, u operi "Đokonda" . Ono što predstavlja san svakog operskog pevača - meni se ostvarilo! Metropoliten je najbolja opera na svetu i čast je i privililegija biti deo ove velike institucije - kaže Lučić.
U Njujorku se oseća prijatno i kao da nije daleko od kuće. Kaže da američka kuhinja i nije baš neka kuhinja, ali, na sreću, tu su Kinezi i ostale nama drage "kulinarske nacije", pa se nekako snalazi.

Roker u duši Na pitanje da li privatno sluša samo klasičnu muziku, Željko Lučić kaže: - E, tu sam jako odan zvucima rokenrola koje sam onomad kao pubertetlija prvi put čuo! Ostao sam veran muzici Led Cepelina i ostalih velikana hard roka.

- Ono što jedino nedostaje je moja porodica, ali i oni, kad god su u prilici, dođu i onda uživamo zajedno. Poslednji put u Srbiji sam pevao na novogodišnjem koncertu 2011. godine u Centru Sava, a pre toga sam gostovao nekoliko puta na sceni Narodnog pozorišta s "Rigoletom", "Nabukom", "Trubadurom"... Uvek mi je drago da se vratim i ponešto otpevam, da vidim stare kolege i prijatelje, da udahnem malo "domaćeg" vazduha - kaže Lučić za "Vesti".

Počeo je u zrenjaninskom horu "Josif Marinković".
- Zahvaljujući njemu i njegovom legendarnom dirigentu Slobodanu Bursaću postao ovo što jesam. Da je poživeo, mislim da bi danas bio ponosan na mene jer je od njega sve i počelo.

U želji da njegov sin ima siguran posao, otac Željka Lučića, mašinovođa, upisao je sina u Železničku školu u Subotici, pa je Željko već sa 19 godina počeo da radi kao otpravnik vozova u banatskom selu Tomaševcu. Na pitanje da li ponekad pomisli kako bi njegov život izgledao da je ostao da radi taj posao, kaže:

- Ponekad pomislim da bi bilo dobro, samo da sam živeo pod drugim uslovima i okolnostima. Onda opet, s druge strane, šta god da kažem, teško da će iko da mi poveruje - zato napišite da volim ovo što radim, ali i da volim i vozove.
Lučić ne voli da govori o sebi i svojoj karijeri, a još manje o tome da li je najbolji ili tu negde.

- Trudim se uvek da što bolje obavim svoj deo posla, a na drugima je da ocenjuju. Što se tiče budućih profesionalnih dostignuća i želja, nemam ih! Sve je urađeno, sve dostignuto, otpevao sam sve što sam voleo i želeo. Ostaje mi da se vratim na svoju stanicu pored Tamiša i da se s osmehom sećam svog života.