Nadnica za evro i po

Za meštane je prelazak rutinska stvar, pa se sa druge strane obale smeje jedna mlađa žena. Malo dalje je improvizovan krezav mostić. Na metalnu konstrukciju su nevešto postavljene tanke daske. Većina njih je od mnogih zima, snega i leda natrulela, a na pojedinim mestima ih i nema pa putniku namerniku nikako nije svejedno. Ali, meštani su i ovde vešte akrobate dok skaču po šinama i daskama.

Pogani očevi

Jovići su 200-ak metara od reke. Nakon kiša sve se pretvorilo u blato. Do nedovršene kuće od blokova dolazi se nizbrdo pored ograde od kočeva i žice.

Koze kao spas - Imamo tri koze, sami smo ih zapatili, jednu je Miodrag zaradio, pa krenulo. Imamo i tri jarića. Trenutno, jedna koza daje mleko. Piju Aleksandra i Sara, ostalo ide za pravljenje sira, za nas da ima - priča Stanislavka.

U kući se čuje plač bebe. Dočekuje nas Sanja, beba koja još nije napunila mesec dana. Drži je, ogrnutu prljavim ćebetom, 26-godišnja majka Suzana. Njena dve godine starija sestra Jagoda joj pomaže oko deteta jer ima sedmogodišnju ćerku Saru.

Pored njih je njihova najmlađa sestra 12-godišnja Aleksandra. Kaže da je dobra tetka Sari i Sanji. Njihovi roditelji Miodrag i Stanislavka Jović imaju malterisane samo dve sobe. Jedna ima 12 kvadrata, a druga šest. U toj manjoj su svi, jer je toplije.

U peći pucketa bagrem zbog bebe. U drugoj većoj sobi su dva kreveta, stoličice i sto. Tu se kuva ručak, na zakrpljenom šporetu. Dimi na sve strane. Vri voda za pranje veša, a na bočnim zidovima su klinovi, o koje je rastegnut kanap za sušenje. Bebin veš se suši na poklopcu od šporeta, jer njena odeća je toliko oskudna da jedno drugo čeka da se osuši.

Surutka za psa - Čuvamo psa, a i on nas čuva, u staroj školjci od fiće, hranimo ga surutkom i ako ostane malo hleba. Kad ga pustimo ide na đubrište. Mi, ne za sada - objašnjava Stanislavka.

- Ima nas sedmoro, šest ženskih i ja. Supruga, tri ćerke i dve unuke. Po jedna unuka od obe ćerke, a za očeve pitajte njih - sleže ramenima Miodrag.
- Znaju se oni, kriju se kao poganci u rupe, briga ih za decu - viče Jagoda.
Beba Sara počinje da plače. Svi trče. Prva je Jagoda.

- Suzana je mnogo voli, preporodila se otkako je rodila. Ne ume, a i ne može sama, pa joj pomažemo. Hrani je veštačkim mlekom humana, četiri kutije idu mesečno, to je 3.200 dinara. Ali, za bebu mora da ima, mora da živi. Tata i mama ne rade nigde, ljuta smo sirotinja. Od pomoći i dečjeg dodatka imamo oko 14.000 dinara i to ode za bebu i na brašno, a za drugo teško da ostane - priča Jagoda.

Naređuje maloj sestri Aleksandri da zagreje vodu, sipa mlaku vodu u flašicu i daje bebi da joj zavaraju grčeve u stomačiću. Beba dobija sledovanje mlake vode i prestaje s plačem.

Miodrag, visok i koščat, kaže da živ čovek ne može u grob. Radio je od 1981. do 2004. godine. Prve dve godine u Nemetalima u Vranjskoj Banji, otkidao pijukom kamen lisku, a potom godinama u vranjskoj firmi Alfa, dok nije dobio otkaz.

- Sve je bilo dobro dok je išao autobus i dok sam mogao redovno da dolazim na posao. Kad su ukinuli liniju u 4.15 ujutru nastale su muke. Ne mogu peške zimi preko planine Goč jer do Vranja ima oko 20 kilometara. U Alfi sam bio običan radnik, ali plata je bila dobra. Uzeo sam akcije i pare, od toga sam ovde sagradio kuću, pomoćne prostorije za stoku, ali sve ostade nedovršeno - kazuje Miodrag.

Kvasac na crtu

Govorili su mu da je trebalo da ostane u Vranju, nađe stan, a kući dolazi za vikend.
- Lako je drugima, ali ja ih pitam da li bi oni same ostavili ovoliko ženskinja u kući. Ovde se greške prave lako, a posledice su zauvek, nema popravke - ističe Miodrag.
Stanislavka, dok nosi kante sa vodom koje smeštaju unutar kuće, uzdiše i krsti se:

Pust zaseok - U Uševcu sam davno dokupio plac, jer mi je rodna kuća visoko gore u planini, u Čukljinskom zaseoku. Sat vremena peške odavde. Nema tamo nikog, svi smo se iselili - priča Miodrag.

- Kad ga isteraše s posla, jedno dve godine smo se mučili kao Isus. Dobro kad ostadosmo čitavi, i sa mozgom i sa snagom. Danima nismo ništa jeli, jer se nije imalo. Samo vruć čaj. Aj mi, al' deca?! I sad nije mnogo bolje, ali može se. Jedemo dva puta dnevno, u 11 ujutru i šest uveče. Jutros smo se najeli pasulja što je ostao od juče, a za večeru krompir, skuvaću ga, pa u đuvečku da ga zapržim mašću, da zamiriše malo. I, vruć hleb, šta više? Hleba jedemo kao ludi. Desi se i sada da nemamo, pa dan-dva ništa ne jedemo. Navikli smo se, nije teško, samo da se ne oduži - priča Stanislavka.

U kući Jovićevih je čisto, imaju malo odeće, posuđe i kanistri s vodom su smešteni na nedovršenom spratu, na stolu i po ćoškovima. Miodrag se penje merdevinama na sprat kad treba da nešto donese.

Uglas pričaju šta imaju i šta nemaju. Mešaju se glasovi:
- Treba nam 75 kilograma brašna mesečno, nije mnogo, ali skupo je. Skoro sam bila da molim za suvi kvasac, pakovanje za mesec dana košta 220 dinara, a nemamo ga, iscigančila sam da me upišu u svesku.

- Sara je odlična učenica prvog razreda, ima sve petice. Ona je najpametnija od sviju nas, živa vatra, daj bože da ima sreću i ne bude kao mi.
- Učenica sam petog razreda - dobacuje Aleksandra - trebalo je da budem u šestom, ali kasnije sam pošla, ne ide, imam tri jedinice, eto iz tehničkog jer nemam pribor, kažem nastavnici da nemamo para za pribor, a ona jedinicu.

- Ma, nije ona baš za školu, dosta će biti ako osam razreda završi, a ima neke lepe crte na licu, samo ako zna to da iskoristi.
- Teško, treba i pamet, ma, koja škola, treba da se jede, da izriljamo baštu, posadimo krompir, pasulj, malo pariku i još nešto...

- Vodu imamo; nemamo klozet, nemamo pare za cigle da ga ozidamo.
- More kakav klozet, a trice za koze? Klozet li je problem, pa kako smo do sada, svi u reku, tu nam je pred nos. Nema posla, zovu me u nadnicu, leti da kopam kukuruz, da berem drva, obećaju 1.000 dinara, a bace 200 i najure. Odem kad me opet zovu, moram - vajka se Miodrag kome je preživljavanje prvo na pameti.
Odlazimo, ne osvrćući se. Bože, što je teško gledati sirotinju.