Mojih 10 godina bez Voje (8): Dvostruka borba protiv smrti

- Pre nekoliko godina, mislim da je to bilo 2009. godine, sulude komentare sudskog veća da se Vojino zdravlje pogoršalo jer se, navodno, ugojio, Voja je to negirao, tvrdeći kako je neprirodno naduven. Ipak, Tribunal nije odustajao od svoje teorije sve dok se na kraju Voja, u bukvalnom smislu nije srušio od aritmije i tahikardije - seća se Jadranka jedne od Šešeljevih borbi na život ili smrt!

Pitanja bez odgovora Kad je Voja bio na drugoj operaciji srca, Vladimir, najmlađi sin, tada je bio u školi i zvao je sa svakog odmora da pita ima li nešto novo. - Hiljadu pitanja na koje nemam odgovor, osim nade i optimizma nemam šta drugo da im ponudim kao obećanje - kaže žena koja poslednjih deset godina bije najteže bitke života.

- Analize Vojine krvi 2009. godine su ukazivale na poremećaj rada jetre, a kad je ukazao lekarima na to, oni su ga rutinski, bez aparata, pregledali u pomoćnoj prostoriji pritvorske jedinice, što je eskaliralo novim zdravstevnim tegobama: učestalim srčanim tahikardijama, koje su ga dovele do ivice života - priseća se Jadranka i najneizvesnijeg Božića, prošle godine, kad su joj iz Tribunala javili da se njena poseta Hagu otkazuje jer je Voji pozlilo.

Jadranka kaže da bi najradije izbrisla iz memorije 2011. godinu, kad se borila sa karcinomom bubrega, a njen suprug, hiljadama kilometara daleko, nosio se sa teškim srčanim smetnjama. Smrt ih je vrebala.

- Crna godina našeg života, a ja uplašena i s dilemom, sa kim da popričam o karcinomu bubrega i onome što me čeka, osim sa lekarom!? Sve se poklopilo - meni su dijagnostikovali karcinom bubrega, a Voji su se javili problemi sa srcem - priseća se supruga lidera radikala crnog marta 2011. godine.

Popustljiv otac Aleksandar je dve godine stariji od Mihajla i za spavanje je Jadranka uvek prvo spremala njega, pa bebu Mihajla. - Voja je nešto čitao kad sam mu donela Aleksandra u pižami i zamolila ga da pripazi dok uspavam bebu. Po povratku me sačekala tišina. Aleksandar se igrao povađenim kamenjem iz saksije i zemljom. "Vojo, je l' vidiš šta radi", pitala sma ga, a on će pomirljivo: "Pusti dete da se igra" - prepričava Jadranka delić iz njihovog batajničkog života.

- Odlučila sam da nikome, pa ni Voji, a ni deci ništa ne govorim, da se s bolešću sama nosim. Ipak, ljudska slabost je pobedila i nisam izdržala, morala sam da kažem, prvo Voji, a zatim i deci - priča Jadranka.

- Međusobno smo se hrabrili i tešili i borili se da pobedi život! Voja je kad god je imao priliku zvao iz Haga i znam koliko je teško podneo neizvesnost moje borbe sa karcinomom.

- Zapravo u tako teškim trenucima shvatim koliko su naši sinovi preprano sazreli i koliko su to dobri momci - veli Jadranka i nastavlja priču o borbi između života i smrti.
- Operisala sam karcinom marta 2011. godine, izvađen mi je levi bubreg. Bolest je bila u ranoj fazi, tako da nisam imala tegoba. Idem redovno na kontrole, ali neizvesnost i strah su uvek tu. Voja je imao još jednu operaciju srca i bolje mu je. Ipak, dok ga ne vidim u našoj kući, neći imati ni mira ni sigurnog sna, mada sam ubeđena da je najgore iza nas - preživeli smo - hrabro veli Jadranka Šešelj.

Kraj