Književnici i teolozi podržavaju Artemija
Prenosimo pismo u celini:
"Pritisci za smenu njenog vladike, Gospodina dr Artemija i određivanje
administratora (13. februara 2010.) od strane Svetog arhijerejskog sinoda SPC za Eparhiju raško-prizrensku - isporučene su odluke iz Brisela i Vašingtona.
Američkim proglašavanjem prava šiptarskoj manjini da na teritoriji države Srbije proglasi oblast Kosova i Metohije svojom državom (17. februara 2008.) i direktivom šefovima 22 države EU da to priznaju - okončava se upotreba Šiptara u rušenju Jugoslavije, koje je i započelo pobunom "nesrpskih Šiptara" a završeno genocidnim satiranjem "hrvatskih i bosanskih Srba".
Početak procesa administrativne likvidacije raško-prizrenskog episkopa Artemija jednoglasno je prihvaćen još 20. maja 2009. godine. Prilikom posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Srbiji (i Kosovu!) preosvešteni vladika se, naime, usprotivio najavljenoj poseti manastiru Visoki Dečani, i odbio da da svoj blagoslov za takvu posetu. Smatrao je nedopuštenim da se dečanska svetinja tretira američkom bazom, poput Bondstila, što je potpredsednikov gest jasno najavljivao.
Sveti arhijerejski sabor SPC je, pod pritiskom srpske vlade "poništio ovu odluku episkopa Artemija" jer je "u suprotnosti sa tradicionalnim hrišćanskim načelima gostoljublja" srpskog naroda (?). Sabor je tom prilikom ustanovio (valjda uvidom u "poznato srbofilstvo" američkog potpredsednika) da Bajdenova poseta "predstavlja gest dobre volje".
Kooperativni šef srpske države i uslužna srpska vlada izgubili su iz vida da su Šiptari od dolaska međunarodnih snaga mira, 1999, na Kosovu i Metohiji uništili 150 srpskih pravoslavnih svetinja a od toga najviše na teritoriji koju su kontrolisali Amerikanci.
Javnost je trebalo ubediti da posetom Dečanima (nikako spaljenoj Bogorodici Ljeviškoj ili sravnjenoj crkvi u Đakovici) američki potpredsednik šalje "jasnu poruku onima koji bi da i dalje ruše ili prisvajaju srpske svetinje". To ima toliko veze sa realnošću koliko bi imao papin gest, prilikom moguće posete Srbije, da uz znak poštovanja žrtava, 700.000 umorenih Srba od hrvatskih ustaša 1941-45, ode da se pokloni u Rakovičkom manastiru počivšem pravedniku patrijarhu Pavlu, umesto jasenovačkim mučenicima.
Neposredan povod za okončanje administrativne likvidacije vladike Artemija, usledio je odmah posle 4. februara 2009. odnosno njegovog učešća na Saboru Srba u Kosovskoj Mitrovici. Skup je bi posvećen objavi antisrpskog plana Pitera Fejta i Hašima Tačija o "integraciji severnog dela Kosova i Metohije", odnosno "kosovskih Srba" to jest "uspostavljanje zakona i reda" na svakom delu "teritorijalnog integriteta Kosova".
Svi učesnici ovog skupa odlučno su odbili ovaj projekat šefa Međunarodne civiline kancelarije (MCK), Pitera Fejta, koji u stvari sprovodi u delo Ahtisarijev plan o nezavisnom Kosovu - makar što ga nisu prihvatili ni Srbija niti Savet bezbednosti UN.
Odbijanjem Fejtove inicijative vladika se našao na suprotnoj strani od Atlantskog saveza, budući da je generalni sekretar NATO Anders Fog Rasmusen dao podršku Piteru Fejtu. Tako su satrapi načelne demokratije i prvoborci protiv mira u svetu direktno odgovorni za mešanje u poredak srpske crkve.
Prema novinskim izveštajima, Sveti arhijerejski sinod SPC se odlučio na psihološki pritisak episkopa Artemija, ne bi li ga privoleo da se povuče sa trona i u tu svrhu, oprobanim i savetovanim metodom, rešio da preispita finansijsko poslovanje episkopije i duhovno posrnuće u manastirima episkopije.
Prema tome, Sinod je rešio da na pritiske spolja - po kojima vladika Artemije predstavlja remetilački faktor u "državi Kosovo" - odgovori otvaranjem dosijea episkopove odgovornosti.
Naime, iza sadašnjih nesuglasica tinjaju sinodske razmirice sa vladikom još iz 2005. kada je episkop raško-prizrenski odbio da prihvati "Memorandum o razumevanju" koji je potpisan između patrijarha Pavla, predstavnika privremenih
institucija samouprave na Kosovu i predstavnika Unmika. Tako su različite procene o getoiziranim Srbima na Kosovu i Metohiji krajnje pojednostavljeno svedene na sukob autoriteta (pa i odluka da u obnovljene crkve Gospodin dr Artemije ne postavlja sveštenike). Vladika je, međutim, ostao na stanovištu da svetinje ne mogu da obnavljaju "oni koji su ih rušili", pa se u istom smislu protivio da pripadnici Kosovske policije čuvaju srpske manastire - jer su baš oni, kao i međunarodne snage, glavni krivci za dirigovanu šiptarsku srbofobiju.
Odlukom Sinoda da vladiku Artemija privremeno liši prava upravljanja eparhijom (određen je administrator do okončanja postupka pred Svetim arhijerejskim saborom) - sasvim će zadovoljiti tripartitnu imperiju: SAD - NATO - EU. Za ovu alijansu je važno da je episkop raško-prizrenski lišen moći upravljanja i brige nad svojom getoiziranom pastvom a nikako je li ili nije "uskraćen za episkopska prava i sveštenodejstvo" - što Sinod ističe dokazujući svoju navodnu nezavisnost u odlukama.
U tom ključu spiska želja evroatlantske alijanse nalazi se odogovor o sinodskoj užurbanoj proceduri (uoči Velikog posta) i sinhronizovanoj akciji samo sat posle završetka sednice Svetog sinoda (13. februara): episkopskoj katedri, privremeno smeštenoj u manastiru Gračanica, ukinute su telefonske veze i internet, a službene i privatne prostorije episkopa Artemija obijene 13. februara iako je primopredaja dokumenata zakazana za naredni dan, nedelju 14. februara. Najzad, ostaje spornom i odluka Sinoda da nametne administratora kosovsko-metohijskoj eparhiji, obzirom da kanoni predviđaju instaliranje administratora na upražnjenim episkopijama ("udove eparhije").
Nadamo se i očekujemo da, kao u trenucima molebnog zazivanja Svetog Duha,
oci naše svete crkve (Sveti arhijerejski sabor) imaju snagu da i ovom velikom iskušenju odgovore na isti način kako su odgovarali i oci otaca naših, zemljom hodeći a nebo dodirujući. Nije teško prepoznati cilj onih koji se već dve
decenije bave sudbinom srpskog pravoslavnog naroda.
Proizvedeni slučaj vladike Artemija evroatlantska koterija koristi ne bi li oslabila poziciju novog srpskog patrijarha G.G. Irineja, odnosno pokazala preko sinodalnih odluka, koliko je vredan patrijarhov zavet izrečen na ustoličenju, 23. januara 2010. u
beogradskoj Sabornoj crkvi ("A mi ako zaboravimo Kosovo, zaboraviće i nas
Kosovo").
Štaviše, nema nikakve tajne u antisrpskim namerama novog evropskog i
novog američkog poretka: posle satanizacije, bombardovanja, stavljanja pod nadzor i razupiranja svih institucija srpskog naciona - treba izvršiti teritorijalno sakaćenje srpske države. Toj kazni primeriti episkopije SPC jer su tradicionalne episkopalne granice i nacionalne granice srpske države.
Ponižavanje vladike Artemija je uvod u poništavanje Eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske. Konačno, uz pomoć političkog hrišćanstva, belosvetski politički mafijaši, bankokrate i pripadnici rasističke i sektaške kulture -
očekuju da se na ovom talasu dogodi i raskol u SPC, dogodi u stvari bespovratni
sunovrat srpskog naroda.
Za potpisnike ovog otvorenog pisma, konačno, ostaje tajna zašto se Sinod priklonio totalitarističkom diktatu tripartitne imperije. Ako SPC nije imala snage da se odupre komunističkom teroru, od koga je žestoko stradala i donela odluku "koje do tada nije bilo u istoriji SPC" odnosno razrešila episkopa
Dionisija (Milivojevića) dužnosti eparhijskog arhijereja (1963) - sada, u demokratskoj Srbiji, SPC nije imala razloga da se, nesumnjivo, povinuje pritisku
američkog i evropskog političkog hrišćanstva. Postupak protiv raško-prizrenskog i kosovsko-metohijskog episkopa Artemija, samo svedoči da SPC ovim činom loše predstavlja svoj narod upravo u Americi, "zemlji bogate materijalne kulture sa izraženim sekularizmom protestantske verske orijentacije".
U dušama srpskog naroda, ako o njima iko brine, dogodio se najbolniji krik i, na vrednosnom planu, trenutak spoznaje najnižeg slovesnog nivoa predstavnika Majke Crkve. Članovi Sinoda su svojim postpupkom, u vremenu potpunog rastakanja srpskog naciona, zaboravili da oni nisu samo potomci stradalne svetosavske i svetolazarevske Crkve već da se moraju vladati i kao dostojanstveni preci pripadnika Srpske Crkve."
U Beogradu, o prazniku Sretenja Gospodnjeg,
15/02 februar 2010.
Potpisali:
Predrag R. Dragić Kijuk, Milorad Đurić, Vera Bojić, Ljubica Miletić, Angelina Marković, Tiodor Rosić, Duško M. Petrović, Vladimir Dimitrijević