Oliver Mandić: Vraćao sam majkama sinove u kovčezima

Bio sam portparol Arkanove garde, a na ratištu sam bio načelnik pozadine. Najmanje 40 svojih saboraca sam sahranio: Oliver Mandić

 

- Bio sam portparol Arkanove garde, a na ratištu sam bio načelnik pozadine. Najmanje 40 svojih saboraca sam sahranio. Najteže je kada roditeljima nosite kovčeg deteta. Teško sam to podneo i trebale su mi godine da se oporavim. Bio sam poput ljudi koji pate od vijetnamskog sindroma. Pakao je to, užas – priseća se popularni pevač u razgovoru za “Informer”.

Mandića je na “prvu liniju fronta” odveo upravo njegov veliki prijatelj Željko Ražnatović Arkan.

- Željka znam od 1972. godine. Bili smo kao braća. Stanovao sam u ulici 27. marta 67, a on u broju 83. Nije voleo ljude koji puše, piju, loše ljude… Oduvek je bio takav.

Cecu sam ja upoznao sa Željkom. To je bilo na proslavi Srpske dobrovoljačke garde u Erdutu. Pozvao sam drage kolege, Džeja, Nadu Topčagić, Cecu… Tako je počela njihova priča. Ceca mi je kao sestra. Mi se cenimo, volimo. Pre nekoliko godina otišao sam kod nje, pustio joj pesmu “Vreme za ljubav ističe” i ona se rasplakala. Istog dana smo otišli u studio i snimili tu pesmu – kaže Mandić.

Ipak, i posle svega što je preživeo, Mandić kaže da ne mrzi nikoga od hrvatskih kolega i napominje da razume zbog čega njegov imenjak, Oliver Dragojević, ne želi da peva u Beogradu.

- Ja zaista nemam ništa protiv Tompsona, Nasera Orića, ni protiv koga ko je bio uz svoj narod. Svako je bio na svojoj strani. To je bilo tragično i nije trebalo da se dogodi. Sa Oliverom Dragojevićem sam prijatelj. Zvao sam ga da održimo koncert na “Marakani”. Dva Olivera, crni i beli klavir, našao sam čak i agenciju koja mu je nudila 200.000 evra. Tada mi je rekao: “Kada bih došao u Beograd, više ne bih smeo da se vratim u Split”. Verovatno bi se nešto dogodilo njegovoj deci i porodici, kao što su ubili sina Miše Kovača – kaže Mandić.