Haški susret posle 15 godina

Milisav Krstić: I muslimani znaju da moj brat nije kriv

 

Milisav, koga smo posetili u njegovoj kući u selu Lješnica kraj Han Pijeska, sredinom februara prvi put je video brata posle 15 godina i to je, kaže, bio susret "da srce iz grudi ispadne".

- Ne znam kome je bilo teže, ali i on i ja smo pokušali da sakrijemo šta osećamo. Kada smo se videli, zagrlili smo se i nismo se puštali pet minuta. Pa poslednji put smo se videli 1. decembra 1998. godine. Sledeće jutro su ga pokupili zlikovci. Tek popodne sam, preko televizije, saznao da je uhapšen i ubrzo prebačen u Hag. Bio je to najtužniji dan u mom životu - veli ovaj čovek koji se bratom 15 godina kasnije video u haškom pritvoru, gde čeka odluku poljskih vlasti da u toj zemlji nastavi dugogodišnju zatvorsku kaznu.

Hag trebalo da sudi pošteno: Milisav sa suprugom

- Najpre nije bilo mogućnost da ga posetim, nisu mi davali, a na kraju nisam imao ni para da odem. Kako kad mi je penzija 150 evra? I sada sam otišao zahvaljujući Boračkoj organizaciji koja mi je dala 300 evra za avionsku kartu. Sva je sreća pa se poklopilo da su mi odobrili posetu baš za njegov 65. rođendan, 15. februara - kaže sagovornik "Vesti".
Milisavu je to bio ne samo prvi put da bilo gde putuje avionom, već i da uopšte ide negde van Romanije.

- Od svoje 16 godine sam lugar i najdalje što sam išao bilo bi autobusom, do Sarajeva. Ono jes, pre 40 godina sam "službeno" bio i u Srbiji. Dok sam služio vojsku, tadašnju JNA, poslalo me na granicu sa Bugarskom - objašnjava Milisav.

S njim pričamo u istoj onoj sobi u kojoj se poslednji put video sa bratom. Jedino što se u njoj promenilo jeste da se uz kandilo i ikonu Svetog Nikole - krsne slave Krstića, nalaze i dve uveličane generalove fotografije.

- Od kada je u zatvoru i slavu ne slavimo kao ranije. Jeste, dođu ljudi. I popije se, počasti... Ali, nema više one slavske atmosfere, od tada se nijednom nije zapevalo. I neće sve dok je on u zatvoru. Zapravo, ne znam ni kako bih sve ovo izdržao da njegova kćera Tamara redovno ne dolazi, posebno na Božić i Vaskrs. Tada mi je baš teško - priča Milisav.

Priznaje da je, pre nego što je posle toliko godina video brata, morao da popije tabletu za smirenje, ali da mu ni ona nije pomogla.

- Kada sam ga video, posebno onaj rez na vratu kada ga umalo nisu preklali u zatvoru u Engleskoj, mnogo mi je teško došlo. Srce iz grudi je htelo da mi izbije. Ali, Rado je to video, pa me je smirivao. Umesto da ja tešim njega, on je tešio mene.

Težak svaki pogled na zajedničke fotografije

 

Milisav kaže da je sa bratom uglavnom pričao o porodici i Romaniji.

- Zapitkivao je za sve iz naše familije, ali i šta se sve promenilo u Han Pijesku. Priznajem, kada sam video sve one kamere oko nas prilično sam se uplašio. Nisam ni znao šta mogu da kažem, da mu slučajno nešto ne naudim. Ali, sve dođe i prođe i opet ćemo se nas dvojica videti, ali tada odmah idemo u selo, da režemo voćke - hrabri se stariji Krstić koji je duboko uveren da je njeg brat nevin i žrtva namere da se Srbi u poslednjem ratu predstave kao zločinci.

- Pa vidite samo ko je sve tamo optužen i koji su sve ljudi na kraju oslobođeni. Ja sam za to da se sudi svima, ali pošteno. Ali ovo nije bila pravda, jer su svi znali da on nije kriv, a opet su ga osudili na toliko godina. Pa i muslimani su znali da on nije bio u Srebrenici i da sa tim nema nikakve veze, ali šta je to vredelo. Neko je hteo da osudi Srbe i šta je jedan čovek mogao protiv toga? Zato i živim za dan kada će se vratiti i kada ćemo dokazati da je nevin - veli Milisav nevoljno se sećajući da su zajedno, jedan na Romaniji - drugi u Engleskoj - preživeli ne samo velike lične, već i porodične tragedije.

- Kada je prvobitno osuđen na 46 godina zatvora umalo se nisam onesvestio. Sve mi se smutilo u glavi. A onda, dok je ležao u Engleskoj, ostali smo bez jedine sestre Angeline i poslednjeg, od nas petoro braće, živog brata, Vujadina. U tih šest meseci mu je preminula i supruga Zagorka. To je bila prava heroj žena. Sahranjujem ih, a sve mislim na mog bracu. Razmišljam kako li tek njemu, kad je meni ovako teško. Sada, kada smo se pozdravljali, umalo nisam zaplakao, jer sam poželeo da ja ostanem, a on ode. Ipak, video je moj braco kako mi je i onako oštro, generalski mi pripretio: "Ne, ne, ne... Mi ne plačemo. Neću da čujem za to", kaže na kraju brat generala Radislava Krstića.
 

Ni za brata nema protekcije

Radislav kao mlad oficir

Milisav Krstić je proveo u rovu ceo rat u Bosni, ali iako je i brat Radislav imao čin generala, nikada nije imao protekcije.

- Vojnici su ga i zbog toga jako cenili. Sećam se jednom, na Nišićima, ja sam bio u Drugoj romanijskoj brigadi, a on komandant u Prvoj, pa je obilazio prvu liniju. Pozdravlja se sa vojnicima i svakog pita za zdravlje. Dođe do meni i kaže: "Dobro je tebi, Milisave. Možeš ti da izdržiš."

Milisav otkriva još jednu nepoznanicu.

- U to vreme bilo je dosta napuštene stoke i vojska bi, umesto da jede neukusnu vojničku hranu, neki put ispekla jagnje koje pronađu. On bi uvek bio po strani i neko od vojnika bi mu ponudio najbolji deo, ali on bi svaki put odbio s rečima: "To je tuđa nesreća. Ne nudite me time." Ovi jedu jagnje, a on otvara konzervu. Posle se to raščulo pa je i vojska krišom od njega jela. Takav je bio moj Rado - veli Milisav i dodaje da je njegov brat desnu nogu mogao da spase samo da je poslušao lekare.

- Kada je tog decembra 1994. stao na nagaznu minu odmah je prebačen u Vojnu bolnicu u Sokocu. Odmah mu dođem, a on me bodri, kaže da nije ništa. Međutim, od tih gelera mu ubrzo krene gangrena i lekari su zatražili da odmah bude prevezen u Beograd, na VMA. Kada je to čuo, on je poludeo: "Zar ja da idem u Beograd sa ovom ranom, a moji teško ranjeni vojnici ovde da ostanu?!". Tek kada je general Mladić poslao helikopter je otišao, ali već je bilo kasno. Morali su da mu amputiraju nogu - priča Milisav Krstić.