Venecuela iskreno plače, u SAD radost
Čaves je preminuo juče u vojnoj bolnici u Karakasu, posle dvogodišnje bitke sa kancerom. Biće sahranjen petak u Karakasu, a očekuje se prisustvo više miliona njegovih pristalica i levičarskih lidera širom sveta.
Hiljade njegovih pobornika izašle su na ulice gradova, u suzama i uz povike "Čaves živi" i "Mi smo Čaves", najavljujući da će nastaviti revoluciju svog heroja. Uprkos vojnoj blokadi, nekoliko stotina ljudi pojavilo se ispred vojne bolnice u Karakasu u kojoj je Čaves preminuo. Međutim, kako javlja Rojters, neki od Čavesovih protivnika nisu mogli da sakriju svoje zadovoljstvo završetkom vladavine koju su smatrali okrutnom tiranijom. Tako je nekoliko žena istrčalo iz svojih domova u bogatijem delu Karakasa i povikalo: "Napokon!".
"Osećam toliki bol da ne mogu ni da govorim. On je bio najbolje što se ovoj zemlji dogodilo. Obožavam ga. Nadajmo se da će se zemlja smiriti i da ćemo moći da nastavimo sa zadacima koje nam je ostavio", rekla je službenica Jamilina Barios (39).
S druge strane, venecuelanski imigiranti u SAD slavili su, izražavajući oprezni optimizam prema mogućnosti da smrt populističkog lidera dovede do političkih promena u Venecueli. "Konačno! Konačno mogu da vidim svetlost na kraju tunela", rekla je Marija Elena Prati (47).
Razdragani Venecuelanci slave danas Čavesove smrti i izražavaju nadu da će taj događaj označiti početak promena u njihovoj rodnoj zemlji. "Mrtav je!", vikale su desetine protivnika Čavesove politike kada se proširila vest o smrti 58-godišnjeg lidera njihove zemlje.
"Ne slavimo smrt", kazala je 37-godišnja Ana San Horhe koja je bila među sunarodnicima okupljenim u predgrađu Majamija. "Slavimo otvaranje novih vrata, vrata nade i promene", dodala je.
Odeveni u majice u bojama venecuelanske zastave, mnogi su izrazili oprezan optimizam i zabrinutost posle vesti o Čavesovoj smrti. Ipak, bilo je i onih koji smatraju da je budućnost neizvesna.
"Iako smo danas svi ujedinjeni u slavlju, ne znamo šta budućnost nosi", kazao je 18-godišnji Fransisko Games.
Mnogi pripadnici venecuelanske zajednice na Floridi i širom SAD protivnici su Čavesove politike i pobegli su iz rodne zemlje u znak protesta zbog njegove socijalističke politike. Jedan od njih je 28-godišnji Marsel Mata, koji danas živi u Nju Orleansu. Venecuelanac, koji se u SAD preselio iz Karakasa tokom burnog perioda 2002, smatra da su izgledi opozicije za uspeh na izborima bolji posle smrti Čavesa, koji je vladao 14 godina.
"Teško je poverovati. Delovalo je kao da nema kraja, a sada postoji nada", kazao je Mata.
On je ocenio da Maduro nema harizmu sličnu Čavesovoj. "Nema šanse da će iko u njegovoj stranci doći na njegovo mesto". On je, ipak, priznao da mu tranzicija u Venecueli uliva nervozu, bez obzira na to ko iz nje izađe kao pobednik.
Pošto je objavljena vest o Čavesovoj smrti, vojni lideri pojavili su se u živom programu na nacionalnoj televiziji kako bi potvrdili lojalnost potpredsedniku Nikolasu Maduru, koga je Čaves izabrao za svog naslednika. Vojni zvaničnici su se, takođe, zakleli da će slediti Čavesove želje i poštovati ustav.
Kada je Čaves došao na vlast 1999, desetine hiljada Venecuelanaca iz srednje i visoke klase pobegle su iz zemlje, žaleći se na porast kriminala i smanjenje ekonomskih mogućnosti. Mnogi od njih su se nastanili na jugu Floride, pridružujući se mnogo većoj kubanskoj zajednici. Prema popisu u SAD iz 2010. godine, u toj zemlji živi oko 215.000 Venecuelanaca. Deset godina ranije bilo ih je 91.000. Venecuelanske zajednice u Hjustonu i Njujorku takođe su uvećane.
Čaves (58) će ostati upamćen kao čovek koji je oštro, često na satiričan i pun humora način, kritikovao SAD i rat u Iraku. Nije krio nesimpatije ni prema bivšem američkom predsedniku Džordžu Bušu, kojeg je u govorima nazivao i "mazgom" i "đavolom". Ostaće upamćen i kao jedan od najdinamičnijih svetskih lidera, sa dosta opterećenim rasporedom obaveza.
Ugo Rafael Čaves Frias rođen je 1954. godine u siromašnoj porodici u Sabaneti na zapadu Venecuele. Želeo je da bude slikar, a zatim i profesionalni bejzbol igrač u američkoj ligi. Njegovo siromašno, ali srećno detinjstvo u ruralnoj Venecueli, često mu je služilo kao osnova za anegdote kojima je obogaćivao svoje političke govore. U kombinaciji sa izuzetnom harizmom njegovi skromni koreni pomogli su mu da ostvari snažnu emotivnu vezu sa mnogim siromašnim Venecuelancima, koji su ga smatrali poput člana porodice.
Kao bivši potpukovnik Čaves je proveo veći deo svoje vojne karijere sarađujući sa drugim vojnicima levičarima na rušenju tradicionalnog političkog poretka. Godine 1992. našao se na čelu prevrata protiv tadašnjeg predsednika Karlosa Andresa Peresa koji je doživeo neuspeh, ali je to bio početak njegove političke karijere. Kratak politički govor koji je održao, dok su ga odvodili u zatvor, sa svojim zaštitnim znakom na glavi, crvenom beretkom, ostavio je utisak na mnoge Venecuelance i utro mu put narodnog vođe.
Za mnoge birače predstavljao je novi početak posle decenije vlada koje su viđene kao samodovoljne i korumpirane. Privatni mediji i biznis lideri zauzeli su stav protiv Čavesa, a 2002. grupa opozicionih političara i disidenata iz redova vojske organizovala je puč. Čaves je uhapšen i prebačen u bazu na Karibima. Dva dana kasnije lojalni oficiri iz vojske i pristalice vratili su ga na vlast. Tada optužio SAD da stoje iz puča i rekao da strahuje da bi mogao da bude ubijen.
Kao predsednik uživao je veliku podršku siromašnih zbog velikog ulaganja države u zdravstvene i obrazovne programe što je finansirano od izvoza nafte. Podršku je dobijao i zbog konfrontacije sa SAD, koju je okarakterisao kao dekadentnu, ratno huškačku imperiju.
Nekoliko puta je zapretio da će zaustaviti isporuku nafte u SAD, kao kada je optužio tadašnjeg predsednika Džordža Buša da je podržao puč 2002, ali to nikad nije učinio. SAD su ostale najveće tržište za izvoz venecuelanske nafte, ali je Čaves takođe povećao izvoz na tržište Kine i države sa antizapadnom politikom poput Belorusije, Irana i Sirije.
Inspirisan svojim prijateljem i mentorom, kubanskim liderom Fidelom Kastrom, Čaves je, prema svojim kritičarima, vodio Venecuelu radikalnim putem, nacionalizujući veći deo ekonomije. Poput Kastra, bio je poznat po svojim govorima, koji su se često protezali duboku u noć. Godine 2012. oborio je sopstveni rekord, govoreći bez prestanka gotovo 10 sati.
Čaves se dva puta ženio. Ima tri ćerke i sina. Od druge žene razveo se 2000. godine. Malo je poznato o njegovom privatnom životu kao predsednika, ali je često pominjao da uživa da gleda bejzbol na TV, da čita i sluša narodnu muziku.