Mojih 10 godina bez Voje (5): Nežno pismo iz Batajnice

- U Holandiju idem jednom mesečno na pet dana. Za to vreme decu čuva moja mama. Ona je popustljiva baka. Ponašaju se slobodnije kad nisam sa njima. Uvek sam bila "opasan komandant" porodice, za razliku od Voje koji je popustljiv - priznaje Jadranka Šešelj. U ruci joj pismo iz 2004. godine. Čita ga naglas:

"Dragi Vojo, pismo nas je sve i rastužilo i obradovalo, pogotovo decu. Naučili su napamet svoje delove, pre svih Vlada. Drago mi je da se ni malo ne menjaš. I humor ti je ostao isti. Stranka je prilično popularna, ali je ovo ipak tema broj jedan. Deca su dobro. Školarci su odlični i puno hvaljeni u svojim razredima. Aleksandar se baš izdvaja među decom. Počeo je da čita i neku ozbiljniju literaturu, istorijsku, pre svega. Mihailo je zadužen i dalje za ekonomiju i veronauku. Sve nas u kući obrazuje po tim pitanjima, počev od Nojeve barke pa nadalje. Pravi je prosvetitelj. Vladimiru je konačno dosadilo da bude van nauke, pa sve češće pita kad će u školu. Pristaje i da ide u obdanište, ali da promeni prvo postojeći vaspitački kadar u vrtiću i postavi nove ljude po sopstvenim kriterijumima. Pravi je demokrata. Slaže se da ide u predškolsko od septembra, ali ako će tamo nešto stvarno da se uči. Neće da gubi vreme. Pravi je i radikal.

Nikola i Milica čekaju bebu i pokušavaju ovu postojeću da savladaju jer je to najnemirnije dete na svetu. Beba je debeljuca i slatka. Voli da bude kod mene, ali mu je skroz neobično što gunđam i što sam ljuta, stroga. On se samo ljuti, ali me i sluša. To za babarogu je već poznato.

I dalje imamo retke posetioce, uglavnom ove domaće, tetka Dragica i baba Vera. Jedna se sklanja od babe, druga od dede. Baba i Mara su nam bile pre neki dan. Dobro su. Baba stalno proverava da li sam na dijeti ili jedem redovno. Čuva me, a Mara samo komanduje. I dalje je svi zamišljamo u vojničkim pantalonama.

Deda Vule nam je dobro, sad hoda i bez štapa. Zove svaki dan, zabrinut je za nas i za tebe, naravno, ispriča se sa sobom, pa mu lakše. Zove pre dva dana i kaže: "Danče, kako si?" "Aleksandar je ovde, deda, mama spava". - "Idi, idi, spavaj, ja samo da čujem kako si."

To je što se tiče baba i deda. Mene u stvari niko ne pita kako sam. Ja nikad gore, ali neću nikome da kažem. Vlada i ja sada istovremeno pišemo ovo pismo i on kaže: "Mama, ja ću tati svaki dan da pišem, ali kad mi budemo u zatvoru, neka piše i on nama."

Malo sam bila ljuta na kuma i Šumadinca, pa sam im to i rekla. Sada je sve u redu. Voda u ustima im služi samo za higijenu. Knjige su preuzete i već su stigle ovde. Šaljem ti sada nove, verujem da će brzo stići.

Volimo te, Jadranka."

Brzo sazreli Jadranka Šešelj ističe kako su joj sinovi, silom prilika, pre vremena sazreli. - Kada je Vojislav uhapšen, Vladimir je imao četiri i po godine i najteže je podneo njegov odlazak. Mesecima je ponavljao: "Tata nije u Hagu, nismo bili na aerodromu." Urezala mu se scena ispraćaja na avion, koja je zaista bila potresna. Jutro je bilo hladno i mračno. Probudili smo ga i odveli na aerodrom. To je za njega bila i ostala velika trauma. Biću kao tata Uticaj oca na decu veoma je snažan, uprkos višegodišnjoj razdvojenosti. - Odmalena su rasli sa činjenicom da im je otac poznati političar koji je svakodnevno na televiziji. Obožavaju ga i ponosni su na njega. Na pitanje šta će biti kad porastu, sva trojica imaju isti odgovor: "Biću kao tata" - kaže ponosno Jadranka Šešelj.