Čašćavaju samo Srbi i Romi

Čuje se Ekremov zvuk u večernjim satima, kad mesečina oteža nad varoši, prolama se kroz noć, doziva i rasipa žudnju iz Gornje čaršije. Upravo to silno sviranje odvaja Ekrema od drugih trubača iz Srbije i čini ga svetski poznatim.

Truba je njegova sudbina, svakodnevni život i kad se raduje i kad pusti suzu. Njen zvuk upio je iz porodičnog nasleđa. Jer, pradeda mu je bio legenda srpske i vranjske trube Bakija Bakić, deda Ekrem Mamutović, koji je kasnije uzeo ime Milan Mladenović, višestruki osvajač Guče i majstor trube. Otac Dobrivoje isto trubač. Pradede, dede, stričevi, ujaci, braća po očevoj ili majčinoj liniji svi su bili poznati vranjski muzičari: trubači, klarinetisti, sakasofonisti, harmonikaši.

- Prvi put sam Guču trubom pokorio 2007. godine. Imao sam 25 godina kada sam proglašen najboljim trubačem na saboru. Tri godine kasnije, ponovo sam bio najbolji trubač u Guči. Godine 2010. dobio sam majstorsko pismo i proglašen za majstora trube, čime sam ispunio želju dede. Tada je i moj orkestar Bakija Bakić proglašen najboljim na svetu. Orkestar je u Guču bio prvi 2009, drugi 2008, treći 2011. Svoje trubačko umeće krunisao sam na prošlom saboru u Guči, 2012. godine kad sam proglašen za najboljeg trubača na svetu. Time sam stavio znak jednakosti između trube i života.

IZGUBLJENO JAGNJE
- Imao sam osećaj da sam se rodio sa trubom, do šeste godine sam pisak od trube smatrao igračkom, nisam ga ispuštao iz usta, barem tako kaže otac Dobri. Sa šest godina otac mi je nabavio prvu trubu i počeo sam da učim da sviram. Prvo što sam naučio bilo je vranjsko "Izgubljeno jagnje". Kad me je čuo deda Ekrem, rekao je: "Ovo dete biće trubač, nadmašiće sve nas!"

- Čim sam pošao u školu, odmah sam svirao na školskim priredbama. Za godinu dana savladao sam tehniku sviranja. Učitelj mi je bila majka Suzana. Dok je po ceo dan poslovala po kući, pevala mi je pesme, a ja sam je pratio na trubi. Tako sam naučio sve vranjske i romske pesme i sa 10 godina znao ceo repertoar. Otac me je ubacivao privremeno u orkestar koji je svirao na romskim svadbama. Oduševljavao sam goste koji su me kitili parama.

Ah, te Libanke - Najbolje svirke bile su u Libanu. Bili smo u četiri navrata i nosimo prelepe uspomene. Svirali smo najviše u Bejrutu, ali i u drugim gradovima. Dok nije bilo rata, svirali smo i u Siriji, u Damasku. Tamo nas je angažovala njihova muzička produkcija, nešto slično našem Grandu, a glavni menadžer je Mihail, koga zovemo Miša. Plaćani smo mesečno, imali solidne plate, a ostajali smo po tri-četiri meseca. Poslednji put smo bili početkom prošle godine. Svirali smo vikendom po klubovima i diskotekama, a sredom na svadbama. Kod njih se svadbe prave u sredu. Ono što je bitno jeste da su ludi za našim melosom, posebno ovim južnjačkim, a Libanke su prave lepotice. Majstori nad majstorima - Posebno nam je drago što smo u aprilu prošle godine svirali na beogradskom koncertu Sto srpskih truba, kao što Mađari imaju Orkestar sto violina. Projekat Sto srpskih truba jeste ozbiljan i moćan, jer prikazuje trubu i našu muzičku kulturu u najboljem svetlu. Vežbali smo svakodnevno po 10 sati, nije bilo lako, ali sve su to majstori i na kraju je naše sviranje izazvalo oduševljenje među narodom, jer smo proširili repertoar i popularnim starogradskim i romskim pesmama.

- Moje muziciranje pratio je deda Ekrem i povremeno mi davao svoju "zlatnu" trubu da čuje kako sviram. Za te nastupe sam se posebno pripremao. Kod kuće bih naučio po dve nove pesme da ga iznenadim. Samo je njihao glavom i bio zamišljen, a onda me je 1995. godine pozvao i pred članovima orkestra saopštio: "Od danas si punopravan član našeg orkestra, spremi se da učiš, sviraš i vežbaš svakodnevno, ako želiš da vidiš Guču." Imao sam 13 godina, poljubio sam dedu, a onda pobegao kući, zatvorio se u sobu i zaplakao od radosti.

- Imao sam 14 godina kad sam 1996. prvi put učestvovao na saboru u Guči i to druženje traje punih 16 godina, više od polovine mog života. Učestvovao sam sa orkestrom mog dede koji je tada promenio ime i zvao se Milan Mladenović. Na saboru sam bio druga truba u orkestru. U tom orkestru biću do 2007. godine, sve dok se moj deda nije razboleo, zalegao u krevet i 2008. godine umro.

- Deda mi je prvi put ukazao čast da kao prva truba učestvujem na kvalifikacionom takmičenju trubača za Guču, na "Vlasinskom letu" u Surdulici, 2002. godine. Pobedio sam, a u Guči osvojio drugo mesto. Deda me je posle četiri godine postavio na čelo orkestra. Rekao je: "Njegovo postavljenje je najbolje za sve nas, sa njim orkestar će napredovati, a on će daleko dogurati."

- Odluka da budem šef orkestra nije se svidela svima, posebno stricu Nenadu. Kada sam 2007. godine u Guči proglašen za najboljeg trubača, došlo je do razlaza. Naredne godine napravili smo dva orkestra. Svome sam dao naziv "Bakija Bakić". Naporno smo vežbali i odmah krenuli u osvajanje Guče i sveta.

- Pratio sam Esmu Redžepovu, Zoricu Brunclik, Vericu Šerifović, Biljanu Krstić, Čedu Markovića i mnoge druge vrhunske pevače. Igrao sam u filmu Lazara Ristovskog "Beli lavovi". Orkestar je odsvirao i kasnije izuzetno popularan, "Radnički rep". Naporno je raditi na filmu, nikad neću zaboraviti scenu gde se vozimo u nekom starom autu Lazar i ja, a za autom trče ovi moji iz orkestra. Pa još kad se to ponavlja, popadaju s nogu.

KIĆENJE PARAMA
- Svirali smo u gotovo svim zemljama Evrope, bili i u Aziji, u Libanu. Dve godine smo učestvovali na Balkan trafik-festivalu u Briselu, tri godine u Italiji, na manifestaciji Guča u Trstu, potom u Gracu, širom Nemačke, Francuske, Rumunije, Mađarske... Na Trgu republike svirali smo tada u čast ruskog predsednika Dimitrija Medvedeva koji je bio u poseti Srbiji. Prolamali su se zvuci "Marša na Drinu", "Kazačoka", "Mesečine", "Volge", "Kaljinke", "Svilenog konca"...

- Nezapamćena je svirka na svadbi nekih bogatih Engleza. Svadbu su pravili u jednom ruskom hotelu u Budvi, bila je ludnica. Prvo je sve išlo po protokolu, a onda svi skočili na stolice i stolove. Dobro se zarađivalo, mada kod njih nema čašćavanja već plaćanja po dogovoru. Tako je svuda, jedino to ne važi kod Srba i Roma. Na romskim svadbama se okitimo parama, ali te svirke su najzahtevnije, svaki dinar ili evro se zaradi teškim znojem.

- Želim da dugo trajem u poslu, da sa suprugom Elvirom odgajam sinove šestogodišnjeg Dobrivoja i četvorogodišnjeg Kristijana u slozi i sreći. Dobrivoje i Kristijan rastu pored dede, strica i mene sa trubama i već sada iskazuju trubačko umeće. Ja sam četvrto koleno u familiji koje predvodi orkestar, nadam se da će neki od sinova biti peto i da će se višedecenijska tradicija sviranja nastaviti uspešno.

- Sećam se reči pradede Bakije Bakića koje smo svi mi potomci znali napamet: "Ako se u Vranju za nečim žali, to je što čovek nije večito mlad. Naša pesma leči i ko u Vranje dođe razočaran, iz Vranja sigurno odlazi veseo. Sa drugačijom željom za životom." Tu životnu filozofiju sam unosio u zvuk trube.