Premijer umro u pravi čas

Najviše je kolala priča da je knez Milan dobio podatke od svojih agenata da Blaznavac priprema zaveru protiv njega, pa je sa vojskom opkolio njegovu kuću, upao unutra sa dokazima i naterao Blaznavca da ispije otrov, da mu se ne bi sudilo za veleizdaju. Tu priču je i novinar Pera Todorović uneo u svoj roman "Silazak sa prestola". Stvari su bile mnogo jednostavnije.

Dr Vladan Đorđević, tada najpoznatiji srpski lekar, na obdukciji je ustanovio da je Blaznavac stradao od obične gušobolje, da se ugušio jer nije uspeo da iskašlje sluz koja mu je navirala iz pluća. Blaznavčev lični lekar se pravdao da nije smeo da preduzima neke radikalne zahvate jer se bojao da pacijentovo srce neće izdržati.

Drugi lekari su ipak utvrdili da Blaznavac nije morao da umre na takav način, te da ipak nije umro prirodnom smrću. Istina je da je knezu Milanu već bilo dosta svog bivšeg namesnika i da je još odavno razmišljao o novom premijeru. Iako mu je favorit bio Jovan Marinović, srpski političar poreklom iz Bosne, ipak je izabrao Jovana Ristića. Ovaj bivši namesnik je imao više državničkog iskustva i bio već upoznat sa poslovima vlade.

Ristić je hteo da obrazuje vladu pomirenja stranaka, pa je za ministre pozvao Marinovića, Grujića i gospodar Stevču Mihailovića, ali se nijedan nije odazvao. Tako su u vladu ušli Stojan Novaković kao ministar prosvete, Čedomilj Mijatović za finansije i Radivoje Milojković, ponovo kao ministar unutrašnjih dela. Knez Milan je, pre no što je vlada obrazovana, objavio: "Ja sam naumio ubuduće se većma oko vojnih stvari baviti, i zato ću svagda tražiti da ministar vojni što manje zavisi od ministarske sednice, no da radi najviše po dogovoru sa mnom." Knez je time jasno stavio do znanja da će sam birati ministra vojnog, i da će u svojim rukama držati vojnu silu. Ovo pravilo je ostalo na snazi sve do pada dinastije Obrenović.