Miraz kraljice za srpske izbeglice

Srpski Rambuje je nezvanični naziv ovog kolektivnog centra. Prvi prognanici došli su na Preobraženje 1999. godine i od tada je kao uspomena na propale pregovore za miraz srpske kraljice dobio naziv po francuskom dvorcu. Već trinaest godina jedino je utočište onima koji su u ratnom vihoru ostali bez ičega.

PARAVAN KAO ZID

U ovom dvorcu živi tridesetoro sitne dece. Prostrani hodnici trospratnice sa četiri kule prepuni su šporeta, starih frižidera i nameštaja, polomljenih stolica. Na svakom spratu je po šest ogromnih soba, koje su podeljene na nekoliko novih prostorija paravanima od jeftinog lesonita, spojenim malim šarkama ili jednostavno lepljivom trakom. Lesonit ne doseže do visokih plafona, pa svako od njih, već godinama pazi da ne podiže ton više nego što treba. Kroz uske, improvizovane hodnike jedva se prolazi.
Vera Aleksić iz okoline Kline izviruje iza sklepanih vrata od dasaka, išaranih flomasterom. Sa troje dece i mužem živi u izbegličkom domu u Rači.

- Deca moraju da budu tiha. Treba dosta živaca da sa ostalima živite, a da vas deli samo paravan. A živaca više nema. Sve ovo predugo traje, godinama - kaže Vera.

Kupatila su zajednička, vešernica takođe. Sudove peru u zajedničkog prostoriji. Svuda su tragovi od vlage i buđi. Miloje Živanović, poverenik Komesarijata za izbeglice, kaže da je i ovo dobro, kako je bilo ranije. Da nisu stigle izbeglice, krov koji je bio potpuno oronuo možda nikada ne bi bio popravljen. Uveli su i parno grejanje.

- Oni su spasli zdanje od konačnog propadanja. Vidite da tragovi prokišnjavanja još stoje u prizemlju. I kada bi hteli da renoviramo zgradu, ništa ne bi mogli bez Zavoda za zaštitu spomenika kulture - kaže Miloje.

KRALJEVSKO SIROTIŠTE
Kroz neokrečene hodnike kojima se širi ustajao vazduh trčkaraju deca i mačke, stariji stoje i ćute. Ne znaju šta bi nam tačno rekli. Kažu da su već nebrojeno puta pričali šta im pritiska dušu.
- Navikli smo da nam je nenormalno - normalno! To je najgore prokletstvo. Provodimo prividan život. Slavimo, pravimo svadbe, rađamo decu, ispraćamo ih u školu, vrtiće, tražimo posao, oboljevamo od svih bolesti, dobijamo unučiće, umiremo, sve isto kao i kod normalnog sveta - kaže jedna od stanarki Karađorđevog doma u Rači.

Pre dve nedelje u jedan od improvizovanih stanova, među četiri lesonita, stigli su tek rođeni blizanci. Među dušecima na vojničkom krevetu na sprat naziru se dva smotuljka.

Preteča VMA Karađorđev dom zagrađen je 1926. Godine. Za vreme Drugog svetskog rata, Milan Nedić je u ovom zdanju premestio vojnu bolnicu iz Beograda, zajedno sa vrhunskim doktorima i ostalim osobljem. Iz te bolnice potekla je sadašnja VMA.   Kuhinja od donatora Raseljeni iz izbegličkog centra u Rači čekaju da konačno dobiju svoj krov nad glavom. Nekoliko stotina njih, a 2.500 ih je prošlo kroz Dom Karađorđevića, dobilo je socijalne stanove. Država mesečno izdvaja oko 15.000 evra za njihovo izdržavanje. Pre neku godinu donator su izgradili savremenu kuhinju, u kojoj se svakodnevno pripremaju kuvani obroci.   Kraljica na njivi Kraljica Marija je rođena 1900. godine u nemačkom gradu Gote, kao treće dete rumunskog prestolonaslednika Ferdinanda i Marije Hoencolern, a 1922. udajom za kralja Aleksandra postaje kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca i majka prestolonaslednika Petra Drugog, prinčeva Tomislava i Andreja Karađorđevića. Tragedija u Marselju, gde je 9. oktobra 1934. ubijen kralj Aleksandar, teško je pogodila kraljicu Mariju. Dve godine je provela u crnini, a onda sa dvojicom mlađih odlazi u Englesku. Živi povučeno u skromnoj seoskoj kući kraj Londona. Radila je u polju i kuvala. Kao član britanske kraljevske porodice viđala se sa kraljicom Elizabetom. Veliki deo svog života posvetila je humanitarnom radu.

- Imamo još jedno dete, a sve ih kupamo ovde u koritu, jer je hladno u zajedničkom kupatilu - kaže mlada majka. Ona odbija da se fotografiše, jer je, kaže, pobegla od roditelja i udala se protiv njihove volje. O istoriji utočišta svoje porodice malo zna.

Miloje Živanović objašnjava kako je dvorac podignut:

- Rumunski kralj, otac Marije Karađorđević, svojevremeno je prodao Moldaviju carskoj porodici Romanov da bi ćerki dao miraz kada se udala za Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ona je ovo zdanje namenila da bude sirotište za decu i posvetila ga dedi svog muža. I jedno vreme to je zaista bilo utočište za siročiće koji su izgubili roditelje između dva rata. U to vreme iz doma je izašlo preko 140 lekara, profesora, diplomata i inženjera. Misija ove humanitarke, čiji će zemni ostaci konačno u maju stići na Oplenac, opet je ispunjena!