Srbin dobio ulicu u Kanberi

I ne bi tu ništa bilo čudno da autor ovog izuma nije srpsko-australijski fizičar Milutin Stoilović, koji se sa suprugom Natašom i desetogodišnjom ćerkom 1980. iselio u Australiju. Odluka je pala kada su shvatili da su tek 180. na listi za stan. Najpre su nekoliko meseci proveli u Sidneju, tražeći posao, dok Milutinu iz Kanbere nije stigao poziv da dođe na razgovor.

- Platili su avionsku kartu, sačekali me i razgovarali smo sat i po. Radilo se o zajedničkom projektu australijske federalne policije i nacionalnog univerziteta. Ponudili su da me provedu kroz Kanberu da vidim da li mi se sviđa da živimo tu, dok oni ne donesu odluku. Grad me je odmah oduševio, ličio je na park u kojem su smeštene kuće. Pošto sam se rodio i odrastao u selu, ovakav grad mi se dopao, jer sam se u Beogradu uvek osećao skučeno - priča Stoilović.

Brzo je bilo dogovoreno da dođe na posao za mesec dana čim mu završe kuću gde će stanovati. Univerzitet je dao opremu i prostorije za rad, a federalna policija sredstva. A Stoilović je posle 20 godina staža u Srbiji bio u najboljim godinama za stvaranje.

Dobio je zadatak da izradi radikalno novi forenzički alat koji bi poslužio kao alternativa laserskoj metodi otkrivanja otisaka prstiju.

Pet godina su ga ostavili da radi u miru, skoro da ga niko nije uznemirivao ili mu davao uputstva, a on je uzvratio izumom, koji je neverovatno doprineo istrazi zločina u svetu.

- Kad sam napravio ovaj aparat, a konačno je bio gotov 1985. godine, nisam verovao da će igrati tako važnu ulogu u borbi protiv zločina. Danas policija i forenzičari ne mogu da zamisle da počnu ikakav posao bez ovog izvora svetla. Imao sam dosta iskustva iz Jugoslavije. Niko ne shvata koliko je to bila napredna zemlja. Kad smo mi došli u Australiju, ova zemlja nije imala ništa. Jugoslavija je imala fabrike, pravila automobile, tenkove, oružja, svi su bili zaposleni... Velike firme su imale odmarališta na moru i planinama, radnici su mogli da idu tamo za vrlo male pare. Kad smo mi došli ovde, nije, bre, ničeg bilo, ni industrije, ni elektronike, ništa, ništa, ništa. Poslednjih decenija Australija se podigla fantastično. Sada izgleda sve drukčije. A na Balkanu je sve propalo. Tamo je sve otišlo u... vodu. Više nemaju ništa. Podelili su se, naratovali, pobili se, i sad nemaju ništa - uzdiše Stoilović.

Na početku nisu ni bili sigurni koliko će ostati u Australiji, pa su uzeli godinu dana neplaćeno. Nataša Stoilović kaže da su od tada počeli da se nižu svakakvi događaji.

- Umro je Tito i počeo je haos. Moja majka nam je pisala "teško je mom srcu, ali ostanite tamo". Videla je šta će biti kad je to napisala svojoj jedinici, znali smo da ne treba da se vraćamo.

A onda je nastao aparat koji je uticao na ceo svet. Za polilajt se vrlo brzo pročulo po svetu i policije stranih zemalja stale su u red za kupovinu. Sada je Stoiloviću predstojala druga faza posla, putovao je po inostraanstvu i obučavao forenzičare kako da koriste mašinu.

- Pošto je projekat završen za nacionalni univerzitet, a ja sam jedini znao kako aparat radi, primili su me u federalnu policiju. Tada oni nisu imali ni laboratoriju, a ja sam bio jedan od prvih forenzičara. Išao sam s policajcima na teren, donosili su mi puno predmeta da radim na njima. Policija me je onda 10 godina pozajmljivala da promovišem mašinu i držim treninge. Obučavao sam i ljude u firmi koja ih je proizvodila. Napisao sam i knjigu o teoriji svetla, potrebnu da bi se razumeo njen rad - priča Stoilković.

Milutin Stoilović, njegova supruga i ćerka danas vode porodični biznis, bave se prodajom forenzičke opreme. Ove godine, povodom Dana Australije, bio je jedan od pet nominovanih za Australijanca godine. U njegovu čast ulica u Kanberi nosiće za njegovog života naziv njegovog izuma. Posle toga naziv će biti zamenjen imenom Milutin Stoilović.
 

Beogradski đak Milutin Stoilović je rođen 1941. godine u selu Trska kod Rače Kragujevačke. Diplomirao je i magistrirao fiziku u Beogradu i pre odlaska u Australiju 1980. radio kao asistent na Veterinarskom fakultetu.   Mrak krije tragove - Kad forenzičar traži, ima mnogo stvari koje traži, da li je to krv ili pljuvačka, otisci prstiju, otisci cipela, svi ti tragovi reaguju na određenu boju. O tome niko ranije nije mislio. Federalna policija je htela da se tako nešto napravi, ali niko nije znao ni šta ni kako, jer tako nešto nije postojalo nigde u svetu. Ranije su tražili belim i ultravioletnim svetlom pa su mnogi tragovi ostali neprimećeni. Moj aparat je efikasan u tami. Zato policajci postavljaju šator na mestu zločina, da smanje dnevno svetlo, ne samo da zagrade prostor od znatiželjnih pogleda - objašnjava Stoilović.