Prizren, zaboravljeni grad (3): I kad psuješ, ne valja
Usred tog fasadnog svedočanstva o domaćinstvima bez domaćina, štrči ni manje ni više nego Bela kuća, manja replika vašingtonskog originala koja nije središte državnosti, već restoran. Kada je magla ostala za točkovima automobila, stigosmo u selo Mušnikovo koje pritoka prizrenske Bistrice lomi na dva dela, uzbrdo i nizbrdo. Baš sa tog račvanja u centru sela, gde iz mnogobrojnih kuća nije dopirao niti jedan glas, šum televizora ili dečje graje, pogledom smo tražili krov iz kojeg kulja dim i vrata na koja bismo pokucali za pomoć. Čitavih 15 kilometara od Prizrena baš za maler niti jedna živa duša nije nam naišla u susret.
Od sirovog kamena nabijena uska trasa vodila je do pravoslavne crkve Sv. Nikole, podignute u drugoj polovini 16. veka i oko nje ograđenog groblja. Preko plota je i dobro poznata tipska povratnička kuća od 40-ak kvadrata u kojoj živi porodica Kujundžić. Kroz prozore nije čkiljilo svetlo, sa odžaka se nije vijorio dim, debela drvena vrata bila su muški zamandaljena. Na obližnjoj prodavnici, za iznenađenje, na srpskom jeziku je pisalo da ne radi.
Uporno kucanje na ogromna plava vrata, o čiji su dovratak bili okačeni đurđevdanski venčići bila je poslednja nada. Shvativši da ipak nećemo odustati, otvorio je 68-godišnji Veselin Todorović, tvrd pregovarač i već umoran od novinara preko kojih uporno šalje poruke za pomoć, ali niko na njih da se odazove. Uz tacnicu punu mladog dimljenog sira, čudo od ruku njegove supruge Stane, ustanovilo se da je Vesko glavni borac za srpska pitanja u Sredačkoj župi, i čovek koji se iz petnih žila trudi da zadrži 42 preostalih Srba u Mušnikovu. U Mušnikovu živi samo dvoje dece, petogodišnji Mihajlo i dve godine mlađi Mateja.
Dobre komšije- Kod mene se dobro živi. Nemam problema sa komšijama. Niti me diraju, niti od nas neko dira njih. Svuda smo rado primljeni. Kod nas ništa nije porušeno. Niko nikoga ne dira. Obaveštenja na srpskom, jer ovde ima muslimana. Idemo kod njih i oni dolaze kod nas. I baš je čudo da niste zatekli nikoga kod nas u gostima - kaže deda Vesko, čija su deca otišla za boljim životom, pa svoju baku Stanu čuva kao oči u glavi. - Nju ne sme niko da pipne. Samo da znate, najjači sam u selo. I ovako, a i fizički.
Struja plaćena- Vodu imamo uvek i to je naš stari vodovod koji smo sami izgradili, mada je dotrajao, ali to je vrlo lepa voda sa Šar planine. Struje imamo jer je plaćamo. Nismo prekidali plaćanje i oko toga sam bio samouveren - nema državu da koristiš, a da ne platiš. Tako da nemamo nikakve probleme, a kada nestane struje kod nas, nestaje svugde - kaže Veselin Todorović. |
- Kujundžići nikakvu pomoć nisu dobili, a samo ta dva deteta imamo ovde. Pošto lekara nemamo, odnosno imamo jednog lekara penzionera koji je penziju stekao odavno, a najbliža apoteka nam je u Štrpcu ili ko ima para da privatno plati u Rečanju, Kujundžići su morali da odvedu decu u Jagodinu kod lekara. Prvo je Mateja dugo imao visoku temperaturu, a zatim i Mihajlo koji je morao da leži u bolnici. Zato sada nisu ovde - veli deda Vesko, pogledom na pola oka merkajući ima li ikakve vajde od njegovih sagovornika.
Otac Srđan Kujundžić radi u Domu zdravlja kao čistač, a majka Branislava je domaćica.
- Evo, kažete moj sir je lep. Ali ja imam kravu, a oni nemaju uslova za kravu. Nemaju ni štalu, ni podrum, a koliko znam nemaju nikakvu pomoć, čak ni dečji dodatak. Al šta ćeš kada nema bolje. Oni su izbegli iz Prizrena, pa su živeli u Vranju, Jagodini i među prvima se vratili 2002. godine. I sada više od deset godina ovako. Za decu je baš teško, ali trudićemo se na sve načine da im obezbedimo da idu u školu - kaže Todorović, podsećajući da je najbliža učionica za dva mališana 30 kilometara dalje u Štrpcu, do koga prevozi kombi tri puta dnevno.
Porodica Kujundžić vadi prosek godina srpskoj populaciji Mušnikova i očigledno je velika nada i motiv ostalih meštana.
- Pre rata ovde je živelo oko 500 ljudi, posle rata ostalo je nas 96, a sada ima 42. Mnogo je naroda izumrlo. Staro je stanovništvo. A da li će opstati? Hoće sigurno! Oni koji stare će lepo uzeti penziju i vratiće se na ognjište da uživaju. Onaj ko ovde ima kuću, imanje, zemljište, pa što ne bi došao... A mladi da se vrate, neće. Ovde nema uslova za život, nema zaposlenja. Nema ni za Albance, a kamoli za Srbe.
Pomoći od države Srbije se i dalje nada:
- Ako daju hvala, ako ne daju - opet hvala. I kad bih psovao, opet ne bi valjalo.
Nestanak selaPrizrensko naselje Mušnikovo pominje se u zapisima iz 1465. godine, kada se pominju Srbi priložnici iz "Mučnikova". Selo je 1947. godine imalo 99 kuća. Od toga su 94 bile srpske kuće. |