Prizren, zaboravljeni grad (2): Život bez naroda
- Do 1999. godine selo je bilo u izgradnji. Sve kuće su bile nove, a možda je sve ukupno pet porodica imalo plac u Srbiji. U školi je bilo oko 120 đaka od prvog razreda osnovne škole. Bile su četiri prodavnice, a sada nema ni škole, ni ambulante, a do prodavnice mora se u Prizren - priča Spasa.
Spasa Andrijević je deda troje srpske dece Emilije, Doroteje i Mihajla, za čiju se budućnost u tom selu bori zajedno sa ćerkom Milicom i zetom Miloradom Dejkovićem. Dejkovići su najveća srpska porodica u opštini Prizren, verovatno i najveselija. Plavokosa Emilija od četiri godine, nenaviknuta na goste, sramežljivo se podvukla među mamine noge. Godinu dana mlađa gavranokosa Doroteja upletenih repića smelo puzi oko stola ispitujući teren. Mihajlo od sedam meseci nije puno mario. U kolevci je možda i primetio da se nešto čudno dešava, ali ga je najviše interesovao crveni balon. Nešto kasnije, dve sestrice su pokazivale deo kolekcije igračaka, ali nisu bile raspoložene za priču.
- One se malo prave važne. Nisu navikle na gužvu, pa sada malo izvode - kaže 33-godišnji Milorad, rodom iz gnjilanskog sela Šilova, koji je posle 1999. novi život pokušao da započne u Prokuplju, Nišu, Novom Pazaru, ali je preko Gnjilana došao do prizrenskog sela Novake.
Porodilište na sat i poMilica Dejković porodila se u Gračanici. Iako je sat i po vremena vožnje daleko, to je ipak najbliže mesto. U Gnjilanu, odakle je njen suprug, takođe nema porodilišta. Sva srpska deca u tom kraju rađaju se u Gračanici ili češće u Nišu ili Vranju. |
Milica, iako joj je samo 26 godina, stena je mlade porodice, o kojoj se stara po čitav dan. Već sklanja Emiliju, zakuvava kafu i sipa sok. Milica sebe naziva vaspitačicom bez struke.
- Navikla sam se na ovakav život. A kada radiš sve s ljubavlju ne može da bude teško, samo je mnogo dosadno bez ljudi. Istina da u kući imam obaveze i malu bebu, ali mi nedostaje da sa nekim popričam. One su same. Od dosade ne znaju šta da rade, ne pomažu ni igračke, ni sveske, ni crtaći. Samo se međusobno diraju i svađaju. Kada se unervoze obučem ih i izvedem napolje, ali i tamo su same. Već uveliko jedna drugoj pričaju: "Ti si moja drugarica, nisi mi sestra."
Za decu je ipak najteže, slaže se i tata Milorad. Veselje i igra svedeni su na dnevni boravak dvosobnog kućerka i to je to. U selu Novake ukupno živi oko 30 ljudi. Osim porodice Dejković, ovde živi i mlada porodica Mirčete Gligorijevića. Milica o budućnosti ne bi da priča.
- Ne smem, pravo da vam kažem. Ne verujem da će biti škole za decu, čim nisu došli ni kuću da nam naprave - bojažljivo će Milica.
Milorad radi u Bogosloviji u Prizrenu, gde putuje svaki dan. Kao glava porodice ima mnogo briga nad glavom i gotovo nikakvu nadu da će je pokriti krovom. Za petočlanu srpsku porodica usred opštine gde Srba nema ni za lek, očigledno nema dovoljno razumevanja, a izgleda ni volje, pa tako ispadaju iz standarda za dodelu kuća jer se ne vraćaju u mesto porekla. Meštani kažu da ima i onih koji su se prijavljivali za kuću, pa zatim prokockali šansu, očigledno tuđu!
Kuće i poverenje- Kada se pomene 1999. godina i odlazak Srba meni se kosa ježi. Sve se može popraviti, te ruševine, bez obzira na to koliko smo mi znoja prolili za te kuće, međutim teško je izgraditi međuljudske odnose i poverenje vratiti na godine pre rata, ali verujem da će vreme učiniti svoje - kaže Spasa Andrijević. |
- Od 2011. godine porodicu smo preselili u Novake i ovde smo u iznajmljenoj kući. A materijalna situacija je svuda loša, pogotovu na ovim našim prostorima. Dobijamo pomoć za decu, neku crkavicu od socijalnog, ali danas je život dosta skup, tako da to zadovoljava najosnovnije. Nešto sami u selu proizvodimo, sezonsko voće i povrće preko leta i ono što može da se sačuva za zimu - priča Milorad.
A prava muka je i stići do lekara, zlu ne trebalo.
- Trudimo se da sačuvamo koliko god možemo i da se lečimo prirodnim putem. Najbliži zdravstveni centar je u Brezovici i Gračanici i tamo idemo ako nam je potrebno, pogotovu je sada važno za Mihajla.
Porodicu Dejković od avgusta 2011. godine nijednom nije obišla lokalna kancelarija za zajednice.
- Život u ovom mestu je dosta težak, jer nema puno naroda. I to je možda najveći problem. Narod je i te kako bitan za jedan normalan život. Deca nemaju svoje društvo, nemaju gde da izađu, nemaju nikakvu zanimaciju. Nemaju nikakve uslove ovde, a tek treba da odrastaju, da se razvijaju. Sa nama su u kući po ceo dan i kada god negde krenemo, moramo svi zajedno - kaže Milorad.