Dašak nade u domu Antića

Gosti ih obradovali: Antići sa predstavnicima organizacije Srbi za Srbe

 

To je, kako su rekli, urgentna pomoć i prvi dolazak kako bi se na licu mesta upoznali sa uslovima u kojima žive Antići, te da bi videli šta se još može učiniti za njih.

Prema zaseoku Livade krećemo oko podneva. Čekamo da dođe kombi iz salona nameštaja "Dodić" iz Vranja. Stižu, pretovaramo kauče, a onda tovarimo i frižider koji je ranije kupio Savo Tobijaš iz Švajcarske. Na našu molbu, majstori monteri, prelaze u pinc da bismo nekako stigli do kuće na rubu planinskog visa i da bi oni montirali krevete u domu Antića.

Dočekala donatore: Miljana Antić

 

Sa reporterima "Vesti" su, pored majstora i trojica predstavnika humanitarne organizacije Srbi za Srbe iz niškog ogranka, kao i naš domaćin Novica Cvetković, laborant iz Vlasa, te vozač pinca Zoran Ilić, poreklom iz Drenovca.

Sa asfaltnog puta skrećemo na uski zemljani koji prema zaseoku Livade vodi uvis, kao na puškomet. Pinc grabi naviše, humanitarci i majstori su napolju u otvorenom delu vozila, pridržavaju kauče, frižider i kutije sa hranom. Vetar se probija do kostiju. Dolazimo do puta koji se račva i zastajemo.

Pinc se zaglavio u blatu. Moramo se vratiti natrag, pogrešili smo put. Vozač Zoran, spreman na ovakve uslove, skače iz vozila, vadi lance i vešto ih stavlja na gume. Nekako izlazimo iz blata, vraćamo se u rikverc i nastavljamo putem koji vijuga kao zmija. Vetar na pojedinim mestima zavija. Približavamo se zaseoku.

Aleksadnar, Dimitrije i Stefana Antić

 

Da bismo stigli do kuće Antića moramo pešačiti još 100 metra naviše. Na pojedinim mestima spremni smo da idemo i puzeći. Snažni momci nose kauče. Pomažu nam Novica Antić i njegov sin Aleksandar. Graške znoja izbijaju svima na čelu, ali osmeh i želja da pomognemo nadjačava sve. Puno je emocija dok izlazimo na vrh i stižemo do polusrušene kuće, ispod šume koja se nakrilila kao zavetrina.

Dočekuje nas Miljana, učenica prvog razreda poljoprivredne škole u Vranju. Upravo je prostrla veš na kanapu vezanom za drveće. Antići veš peru u koritu, lavoru, sipaju vodu iz flaša, a donose je sa udaljenog izvora. Tu je i Stefana, učenica drugog razreda osnovne škole u Drenovcu i najmlađi Dimitrije koji ne ide u školu. Pored njih stoji majka Desanka, s kojom se zbog govorne mane teško sporazumevamo. Ipak, iz njenih očiju izbija radost, a osmeh se ne skida sa lica. Srećna je jer je ove zime pristiglo dosta hrane, pa su deca sita. Dimitrije, musav od skoro pojedenog čokoladnog krema, stidljivo se smeška, gleda radoznalo. Deca sedaju na kauče, isprobavaju ih, raduju se, čekaju da ih unesemo. U jednoj sobi, koja na sve liči samo ne na dom, ubrzano se rasprema.

Skidaju se stari kreveti i iznose napolje da bi se postavili novi. Gledajući stare krevete pitamo se kako su uopšte deca na njima mogla da spavaju. Sa strane gvozdene šipke povezane konopcem, podglavljivane kamenjem, a na sredini zarđali mrežasti mandraci. Ispod madraca dosta slame, da ležaj bar malo odvoji od zemlje i memle. Novica i Desanka čiste, skidaju šipke, madrace, nastaje muka da se slama odlepi od zemlje. Prašina para nozdrve. Nema joj izlaska kroz malen prozor, već se taloži po sobi. Čekamo da se kako-tako izvetri, pa da unesemo kauče.

Samo "pinc" stiže do udaljenih sela: Putovanje do Drenovaca

 

Nije lako uneti ih, bočna ulazna vrata naherene kuće stoje ukoso i do njih se penjete kroz kaljugu. Klizaju se noge, jedva ulazimo. Prašina, čađavi zidovi, razljuskana tavanica, rupe pored prozora, tragovi blata, ustajali vazduh... To je dom Antića!
Vreme je da krenemo natrag, treba se spustiti do asfaltnog puta, a onda 15 kilometara puta preko Goča, posle čega sledi spuštanje preko Markovog kaleta u Vranje. Put je bio naporan, rastajemo se sa humanitarcima uz osmeh i čvrst stisak ruku uvereni da smo tog dana uneli barem malo radosti u ubogi dom Antića.