Prizren, zaboravljeni grad (1): Srpski Jerusalim bez Srba
* Prizrenka Evica Đorđević, žena heroj koja je doživela da je kidnapuje i maltretira OVK, ali nije mrdnula iz rodnog grada. Sa Jevanđeljem kao jedinim oružjem odlučila je da se u Prizrenu porodi i da u stanu sa blindiranim vratima, nedaleko od rodne kuće, podiže ćerku Milicu. Samohrana majka za državu Srbiju ne ispunjava uslove da bude "u sistemu", odnosno da prima finansijsku pomoć namenjenu Srbima koji žive i rade na Kosovu.
Ukinuta joj je socijalna pomoć, jer država smatra da su svi Srbi otišli iz Prizrena. Ovu porodicu nedavno je ugostio premijer Srbije Ivica Dačić, a Evica je koliko je mogla objasnila tešku finansijsku situaciju i dobila objašnjenje da je to "procedura".
- Od kada su mi 2004. ukinuli minimalac, obraćala sam se za pomoć, ali nikakvog odgovora nema. Od silnih stresova, ne daj bože, da mi bar spomenik urade kada je konačno dobijem. Apsolutno ništa ne dobijamo Milica i ja, iako nam je posvećena tolika medijska pažnja od dana kada sam se porodila. Živimo od milostinje, ljudi dobre volje koji nas se sete i pošalju nam nešto - priča Evica. Srpska pravoslavna crkva pomaže koliko može. Jedini izvor prihoda je nešto malo penzije od deda Adama, koji živi sa njima, i 55 evra koje dobija od kosovske vlade.
- Evo neki dan sam otišla po taj novac, a tražili mi kosovsku ličnu kartu, pa u izvodu državljanstva upisali - kosovsko. A jedan mi još i preti, kaže: "Znam tebe! Ti si ona što je pričala Ivici Dačiću kako ti je teško." A ja se razmišljam, eeej, kroz kakve sam sve traume prošla i šta njega briga šta i kako sam pričala. Nisam htela da se raspravljam i da komplikujem stvari, jer se ovde sve za tili čas ispolitizuje.
* U međama carskog grada džiglja sedam prizrenskih božurova. Milica, Emilija, Doroteja, Matija, Mateja i dva Mihajla su mališani hrabrih roditelja koji su se osmelili da ih u uslovima bez lekara, vrtića i druge dece podignu u selu kod Prizrena. Nažalost, da oni postoje u istorijski najvažnijem gradu Kosova, za kojim i srcem i dušom u javnosti pate mnogi političari, retko ko zna. Ti Srbi kao da su ostali nevidljivi. Naročito oni koji su ostali u samom gradu. Kao da su platili cenu zato što nikada nisu želeli da napuste Prizren.
Selo Novake ukupno ima 30 ljudi, od toga su dve porodice sa decom, dok ostale većinom broje po jednog i to starijeg člana. Tridesetogodišnjak Branimir Gligorijević sa osam godina mlađom suprugom Milicom nastanio se sa roditeljima u stričevoj kući i radi kao sanitetski tehničar i vozač Hitne pomoći u Prizrenu. Ima platu od oko 40.000 dinara.
- Živim od plate i malo poljoprivrede što imamo na selu. Socijalu, niti dečji dodatak ne primam, jer mi je prosek plate visok. Ali, kako ljudi žive, nemam pravo da se žalim. A da li je život normalan, pod stalnim strahom i strepnjom, to su druge teme. A imam i "veliki problem" jer mi je supruga Crnogorka. Pred porođaj Milica je imala komplikacije i ležala je u Gračanici gde je trebalo da se porodi, ali su mi tražili 1.400 evra da bi je porodili. Oni kažu ne mogu bez para, jer ona nema državljanstvo, a ja nisam imao te pare, pa sam je odvezao u Crnu Goru da se porodi. Onda muka za prijavljivanje deteta. Srećom uspeo sam, bar vakcine da prima - vajka se Branimir, u svom kraju poznat kao Mirča.
* On se s poluosmehom nada da će mu srpska vlast nekako pomoći, makar oko državljanstva. Dok Milica čuva decu i čeka na red za državljanstvo, koji se čeka i duže od predviđene tri godine, službenik kancelarije za povratak Spasa Andrijević ima mnogo manje optimizma.
- Ovde u opštini Prizren u kancelariji u kojoj ja radim nemaju dovoljno razumevanja da zadrže porodice koje imaju decu. I kao da više rade na iseljenju, da su za to plaćeni, nego za povratak srpske zajednice. To mogu da govorim kao službenik za povratak pri opštini Prizren. A problemi sa kojima se Srbi u Prizrenu susreću se, dodaje, rešavaju od slučaja do slučaja. Za nekoga je dovoljno da šadrvana popije vode i javi se našoj kancelariji i odmah mu se kuća gradi, dok su drugim povratnicima sva vrata zamandaljena.
- Kao njen službenik nisam zadovoljan ni radom kancelarije, ni povratkom, jer se neki prijavljuju kao povratnici i kada se kuća napravi, napuste je ili prodaju. Bilo bi sramota da kažem da pomoć Srbije nije i te kako prisutna. Da nije pomoći Srbije, ne bi možda bilo nijednog Srbina. Imamo pomoć koordinacionog centra, ko je zaposlen u društvenim firmama ima uvećan minimalac. Dobijamo pomoć Crvenog krsta Srbije, a ne mogu da zapostavim i pomoć pojedinih ministarstava - kaže Spasa Andrijević.
Brojimo se na prstePosle bombardovanja 1999. godine, u selu Novake 2003. godine obnovljeno je 65 kuća u koje se tada vratilo 57 srpskih porodica. Posle pogroma albanskih ekstremista, marta 2004. godine, 36 porodica je napustilo selo, a preostale porodice se polako osipaju.
|