Pesma je moje najveće bogatstvo

Slavljenički: Zoran Kalezić sa Nadom Gorančić na nedavnom koncertu

 

- Imao sam godinama običaj da 1. februara u Beogradu, u Domu sindikata, napravim koncert. To je bila tradicija koju sam uveo u svoj i u život moje publike, a moj poslednji koncert na tom mestu bio je tačno pre 11 godina. Toliko dugo ne živim u Beogradu i osećao sam da to sada dugujem publici. Podudarilo se to s činjenicom da ove godine slavim 40 godina umetničkog rada i da sam objavio trostruki CD na kome su pesme koje sam sa američkim umetnicima radio u Čikagu.

Govoreći o američkom državljanstvu, koje je dobio sa statusom istaknutog umetnika, Zoran Kalezić ističe da je to teško jer u SAD nema nikakvih veza, niti neko nekom nešto sređuje.

- Drago mi je da sam svojim radom dobio taj status jer sam još kao 16-godišnji dečak slušao i pevao američku muziku, a evo, sada mi je život doneo satisfakciju da umrem kao američki umetnik - kaže dodajući da je je zbog svega toga čikaški koncert bio odličan.

- Svaki umetnik mora biti srećan posle jedne takve večeri, a mislim da sam ovako nešto dugovao publici jer u Čikagu živim već 11 godina. Lep je osećaj kada dođe toliko ljudi, prijatelja i kolega da zajedno podele sa vama to što slavite, a posebno bih se zahvalio prijateljima Dejanu Petroviću, Sašu Đorđeviću, Nedi Gorančić...
Poznat kao čovek koji se celog života energično zalagao za istinske vrednosti u muzici i umetnosti, posle 40 godina umetničkog rada Zoran Kalezić kaže da za muziku treba živeti i da uspeh umetnika nije da ima neki biznis, već dobru pesmu, da drugima da emocije, deo svoje duše.

- Za mene bogatstvo nikada nije bilo ono što druge čini bogatima. Za mene je pesma najveće bogatstvo!

A o Americi i američkim danima Zoran Kalezić kaže da je ovde prvi put došao 1973. godine.

- To neću nikada zaboraviti. Menadžer je rekao da nam je prvi koncert u Indijani, a ja sam na to kazao - pa neće valjda Indijanci da nas slušaju. Nisam o Americi ništa znao osim što sam učio iz geografije. Ali, tada su iskrsli problemi: tadašnja emigracija u Americi je izazvala protest nazvavši nas koji smo došli iz Jugoslavije "komunjarama", a kad smo se vratili u Beograd, oduzeli su nam pasoše jer smo pevali toj emigraciji. To su sve bile strašne gluposti! Ja nikad nisam želeo da budem inspekcija nečije duše, samo sam želeo da pevam ljudima koji su dolazili na moje koncerte. E, upravo to me je nateralo da odem iz Jugoslavije i iz Srbije i Crne Gore. To preispitivanje nečije duše me je zateklo na mestu predsednika udruženja umetnika Srbije, velike instutucije. Uvek sam se borio da sačuvam muziku, međutim, mnogi nisu mislili isto kao ja i pao sam na tom stepeniku braneći muziku od suludih umetnika i suludih pesama od onih koji i dan danas haraju našim prostorima. Tako je sve počelo.

U Ameriku je došao kako bi, kako kaže, spasao svoju dušu. To ga čini srećnim jer je ceo život slušao i pevao pesme američkih džez i bluz muzičara i jer takav status treba zasluziti.

- Lepo je sve to, ali ipak je teško. Jedan deo srca nikada nije s vama i onda ne možete biti potpuno zadovoljni i srećni. Sve je to neko stalno bežanje - beži od oca i majke, beži u Beograd, beži u Crnu Goru, beži iz Crne Gore... Sada ću tamo doći kao Amerikanac. Ja znam ko sam, gde sam rođen, gde sam proveo život i sve ću poštovati do kraja svog života, ali svakako i ovu zemlju koja mi je dala priliku da budem njen umetnik. Kao američki umetnik trudim se da poštujem ovu državu, isto kao što sam tamo poštovao Crnu Goru i Beograd, ali izgleda da to nije bilo dovoljno ljudima. Izgleda da sam morao da se odričem nečega, a ja se ne mogu ničega odreći. Zašto bih se o odrekao onoga što volim?!