Poslednja generacija žena rudara u BiH

Pre nego što svane, prva smena rudara rudnika iz Breze sprema se za posao. Među njima su i Sakiba Čolić i Šemsa Hadžo. Spuštaju se u 250 metara duboku jamu, gde rade rame uz rame sa još 500 kolega.

Sakiba Čolić je iz rudarske porodice. Svesna je da je njen posao neobičan. Kaže da se ljudi često iznenade kada čuju za njeno zanimanje. Ali, više se drugi plaše nego ona.

"Ali, desi se kad upoznate nekoga da kaže: U jamu? Pod zemlju živ? Pa, nemojte molim vas... I doživela sam da me jedna nena tešila i pitala: pa sine, kako možeš tako? Jer, kad ljudima kažete da idete 400 metara pod zemlju, to je bauk", kaže Sakiba Čolić.

Šemsa Hadžo je u rudniku od svoje 19. godine. Tada joj je posao bio izazovan. Nije znala ni šta je rudnik, ni šta je jama. Ali, kako kaže, čovek se s godinama navikne.

"U rudniku se osećam kao kod kuće. Nikad nisam imala strahova. I hvala Bogu, nikad nisam doživela neku nezgodu", govori Hadžo, rudarski tehničar.

Ali, nezgode se dešavaju. Tako su, 1970. i 1976. godine tragične nesreće odnijele 70 života. Pre 27 godina, rudnik je poslednji put nabavio novu opremu. Radnici se šale da bi nemački proizvođač te opreme bio šokiran kada bi znao da su njihovi proizvodi još u upotrebi.

Šemsa i Sakiba su, za više od 35 godina iskustva, radom stekle i poštovanje svojih kolega. Suaz Alajmović je ponosan na svoje koleginice.

"Mnogi muškarci bi im pozavideli. Koju petlju ove žene imaju kada siđu u jamu. Mislim da 90 posto muškaraca na zemlji ne bi smelo da radi i uđe gde ove žene ulaze", kaže Alajmović.

Sa tri godine do penzije, Šemsa i Sakiba mogu reći da su poslednja generacija žena koja svoj hleb zarađuje duboko ispod zemlje.