Najopasniji zatvorenik u RS: Čeka dan kada će se osvetiti
"On je osuđenik na koga stražari posebno motre. Sam je u ćeliji, a zbog bezbednosti ostalih zatvorenika i okolne ćelije su prazne. Gotovo pola hodnika je izolovano zbog njega. 'Monstrum iz Dubice', kako ga zovu, retko kad kontaktira s ostalim zatvorenicima, a stražari koji ga čuvaju maksimalno su oprezni i spremni na sve. Imaju naredbu da ukoliko bilo šta pokuša pucaju u njega! Zatvorenici pričaju da su ubistva za koja je osuđen samo deo onoga što je učinio. Pored pomenutog nadimka, neki zatvorenici ga zovu i Hanibal Lektor", rekao je izvor Telegrafa iz zatvora u Foči.
Goranov otac Dušan Kotaran svojevremno je bio poznat kao jedan od dubičkih šefova podzemlja za čije se ime nezvanično vezuje čak i trgovina belim robljem. Sumnja se da je zbog toga i ubijen u decembru 1999. u kafani u Dubici, a ubistvu je prisustvovao i sin Goran.
On je posle očeve smrti, sa nepunih 17 godina, otišao u Švedsku kod majke. Tamo je počinio dva ubistva, ali je posle psihijatrijskih pregleda deportovan u BiH s dijagnozom mentalno bolesne osobe.
"Očekivao sam da će me po povratku u BiH neko sprovesti na lečenje u psihijatrijsku bolnicu, ali umesto toga policajac me odvezao kući i niko se više nije pojavljivao", izjavio je svojevremeno Kotoran.
Pošto nije hospitalizovan, o njegovom stanju i ponašanju je svedočila njegova baka Stana. Ona je navela da je posle povratka njen unuk širio strah po celom mestu.
"Nije hteo u bolnicu, pa sam ga morala služiti, čak i onda kada sam operisala žuč. Često je menjao raspoloženje i bojala sam ga se. Ljudima iz komšiluka zabranio je da dolaze, na mene je vikao, a razbio mi je televizor i telefon. Nije prezao ni od čega", rekla je baka Stana posle hapšenja unuka.
To se i potvrdilo u junu 2006, kada je Goran zajedno sa svoja dva polubrata po majci, Miroslavom Gligićem (30) i Borislavom Dabićem (24), uhapšen zbog sumnje da je zadavio Predraga Vrbana (31), zvanog Pedi Lopov i Seada Kanurića (49), zvanog Stevo Mucavi, a njihova tela sakrio u svom kokošinjcu. Ovu trojku je u Kozarskoj Dubici tada hapsila četa od 100 policajaca.
Posle hapšenja Kotarana i njegove polubraće, policija Republike Srpske mu je pretresla kuću, u kojoj su pronađena dva puškomitraljeza, dve automatske puške, dve zolje, tri bombe, više pištolja, hladno oružje, uređaji za noćno osmatranje, alat kojim su zakopana tela Kanurića i Vrbana, njegovih žrtava, kao i 490 tableta ekstazija i špricevi za intravensko korišćenje narkotika.
Kada je izrečena presuda, Kotaran je izrazio samo jednu želju - da se podvrgne novom psihijatrijskom veštačenju i to s psihijatrom s kojim bi mogao komunicirati.
"Ja sam bolesna osoba i ako mi u narednih 16 godina u zatvoru omoguće lečenje, na slobodu ću izaći normalan", rekao je Kotoran.
Prilikom izricanja presude sudija je pročitao da je "jasno i nedovosmisleno utvrđeno da optuženom ne treba mnogo da bi izvršio ubistvo". Kotoran je, međutim, za sebe na suđenju rekao da je bio normalna osoba sve dok mu pred očima nisu ubili oca. "Od tog trenutka ja više nisam isti", rekao je on i dodao da "živi za trenutak kada će se sresti s ubicom oca". Dok taj trenutak ne doživi, provešće još devet godina u zatvoru u Foči.
Inače, ova ustanova važi za najveću i najbezbedniju tog tipa u Bosni i Hercegovini, a bio je čuven i u vreme stare Jugoslavije, kao jedan od "najtežih" zatvora na Balkanu.